Kolumna Ivana Radovanovića za Euronews: Kiš sa juhom

Ivan Radovanović u najnovijoj kolumni za Euronews opisuje trenutni položaj vlasti u Srbiji.

Položaj vlasti u Srbiji gotovo je identičan položaju čoveka koga neko sretne na ulici, i pita ga:

- Izvini, kada si prestao da tučeš ženu?

Ako kaže da nema ženu - Izvini, nisam te to pitao, nego, kada si...

Ako kaže da nikoga ne bije, opet - Nisam te ni to pitao, nego...

Ako ga otera u tri materine, biva proglašen, promptno, za nasilnika, siledžiju, kapuljaša, batinaša i sve što uz to ide.

Setio sam se toga kada sam na N1 slušao voditelja koji reaguje na Vučićevo obraćanje javnosti u kojem je ovaj upozorio da, posle paljenja, lomljenja, i svega ostalog viđenog na protestima, idemo ka situaciji u kojoj će neko da strada, da bude ubijen.

- Vučić je rekao da će neko da bude ubijen, počne voditelj, - a svi znamo da kod demonstranta nije viđeno oružje. A viđeno je kod pripadnika Kobri, i kod inspektora policije.

Stvarno? Pripadnik Kobri, krvave glave, dok pokušavaju da ga zapale, izvadi pištolj, i postane dokaz da je "kod Vučićevih" "viđeno oružje". Da će njegovi da ubijaju?

Inspektori koje neko ganja kamenjem, bakljama, letvama, motkama, izvade oružje, na šta, po zakonu imaju pravo, i takođe postanu dokaz da vlast, i isključivo vlast, hoće da ubija.

Ako nije viđeno oružje, nema oružja. Samo oružje koje se vidi, kod službenih lica, opasno je i ubilačko oružje. Gde se ne vidi oružje, ne vidi se ni pokušaj ubistva. Sofizam, do j..ja.

Uz dodatak: motke, kamenice, molotovljevi kokteli, štangle, i svi ostali rekviziti nikada nikoga nisu ubili, ne mogu lobanju da ti polome, ni kosti, a i deo su tako slatke i čiste pobune naše divne dece, da nema šta neko da pominje te gluposti.

Sve to se vodi pod zajedničkim nazivom "sveto kamenje revolucije", i upotreba mu je i opravdana i dozvoljena, a ako neko i izgori, sam je kriv.

Neki put mislim da su ljudi i stvorili jezik, počeli da govore, iz jednog jedinog razloga: da bi mogli svako sr...nje da opravdaju.

Malo sofizama, malo nakaradne logike, i sve može. Pa i naslov u "Danasu", isti kao ono pitanje sa početka teksta: "Strah je promenio stranu"- Gubi li Vučić građanski rat?"

Molim? Izvinite? Kakav rat? Gde rat? 

Nismo te to pitali, nego da li ga gubi?

I sada, ako ih oteraš u majčinu, osudi te Savet za štampu, a ode i neko pismo Evropskoj komisiji, da ne pričamo da ti i Draža Petrović, glodur "Danasa", napiše prikladnu pesmicu. Ovo poslednje je, pri tom, teža kazna i za tebe, i za tvoju ženu, i za Dražinu ženu, od bilo kakvih batina.

Još ako inspiraciju nađe na demonstracijama u Valjevu, kojima je pravoverno prisustvovao, pa počne: U Valjevu / Obratite pažnju / Vučića će / Ispeći na ražnju. Ili, možda: Što Vučića / Teška muka mori / SNS mu / Po Srbiji gori.

Majko mila. Kakav je to poetski duh, pa još i revolucionaran, a iznad svega vispren, šta je slađe nego šaljivo opevati ta sitna "lijeva skretanja", koja prate svaku revoluciju i u kojima po neko, tu i tamo i strada.

Da je živeo u doba Francuske revolucije, pisao bi: Giljotina baš je / divna sprava / da se Luju / Zakotrlja glava.

Pa da, voli čovek to, prosto uživa. Ništa gore nego kada se oni mali, netalentovani, prazni, prime na zamišljene velike događaje. Hoće da ih dosegnu, šta ćeš.

A među takvima, kao gumena loptica, ona što leti levo-desno, gore-dole, ne možeš da je uhvatiš, odskače drug Aleksej Kišjuhas, za koga još nisam precizno utvrdio kojoj tačno vrsti pripada.

Čas pomislim da je patuljasti revolucionar, čas da je patuljasti intelektualac, liče ta dvojica, teško ih je razlikovati.

Revolucionar, intelektualac, intelektualac, revolucionar, Bog će ga znati, sigurno je samo da je patuljast. I takva mu je i misao, pa se često upropasti, baš kao što mu je to uspelo u poslednjem vikend dodatku "Danasa", čiji je redovni kolumnista.

Elem, piše on, u tekstu koji se zove "Zaboravljena revolucija", kako je bila ovde jednom jedna revolucija, ali mi je, stoka, zaboravili, a pogovoto sve one divne stvari koje je ona izrodila.

Revolucija je partizanska, komunistička, stvorila je "društvo neuporedivo pravednije i humanije od prethodnog", da ne pričamo, kaže Kišjuhas, da je, "do prekjuče" bila izvor "i ličnog ponosa i međunarodnog ugleda ovog državčeta." (Majku ti božju, i ljubitelji Jugoslavije primećuju da je bila "državče". Ko bi se time još i ponosio, ne znam, stvarno).

No, nema veze, važne su sve one "divne stvari". Pre svega, "narodna vlast", koju su činili "obični građani", u narodnooslobodilačkim odborima. A ti odbori: "bili su demokratski birani (gde, leba ti) ili imenovani organi revolucionarne vlasti u Jugoslaviji tokom rata, formirani kao svojevrsna klica novog postrevolucionarnog društvenog sistema. I to su bili 'plenumi', zar ne?"  

Pa jeste. Plenum do plenuma, zbor do zbora, sve demokratski izabrani. Pa je tu onda, podseća nas kiš pomešan sa juhom, bilo i kulturnog života, ravnopravnosti žena, unapređena je zdravstvena zaštita, prosveta cvetala, umetnost, škole, tečajevi, pozorišta... Fe-no-me-nal-no. 

Bar do sredine teksta, u kojem patuljasti revolucionar ustupa pred patuljastim intelektualcem, koji, istine i objektivnosti radi, piše:

"I onda, nakon 1966. godine, jugoslovenski režim je evoluirao od klasičnog totalitarizma u tek meku autoritarnu državu."

Molim? Šta si rekao? Hajde ponovo, leba ti?

Evo: "I onda, nakon 1966. godine, jugoslovenski režim je evoluirao od klasičnog totalitarizma u tek meku autoritarnu državu."

Šta! Revolucija, divna, krasna, odbori, plenumi, kultura, umetnost, razonoda (KUR), polovi jednaki, društvo neuporedivo pravednije i bolje... I?

Ništa. "Nakon 1966. godine, jugoslovenski režim je evoluirao od klasičnog totalitarizma u tek meku autoritarnu državu."

Čekaj, čekaj, nisam razumeo. Pričali smo, dragi druže, o tome da smo zaboravili jednu revoluciju, koja je jednom bila, i koja je stvorila bolje društvo, pravedno, veselo, divno, kulturno, školovano, zdravo... Šta je bilo sa tim, molim te, objasni mi.

Pa rekao sam ti, kaže Kišjuhas: "Nakon 1966. godine, jugoslovenski režim je evoluirao od klasičnog totalitarizma u tek meku autoritarnu državu."

Au. Sad si me zbunio, total. Hajde da proverim: ti to meni stvarno i ozbiljno kažeš da je divno, krasno društvo, plenumaško, bilo totalitarno?

Jbg, kaže Kišjuhas.

Ono, klasično totalitarno?

Da.

Uf, kad se sada nisam šlogirao.

Pa, stvarno, ko bi se nadao? Totalitarno. Društvo. Revolucionarno.

I čemu sada da se mi nadamo, dragi moj patuljasti intelektualče, ili revolucionaru, šta god?

Da će, kada ove palikuće završe posao, Vučić i mi ostali završimo na ražnju, Draža dobije nadimak "Puškin", a Kišjuhas izraste u nešto, Srbija evoluirati iz klasičnog totalitarizma u meku autoritarnu državu, izvinite, tačno kada?  

Negde, 2046. godine, kaže Kišjuhas.

I zamoli nas da se strpimo. Brzo će to.

A dotle, jedite samo kiš ili samo juhu. I volite studente. I plenume. Zborove. Miris paljevine. Giljotinu.

Dok ne poludite i ne odete da, posle svega, spalite i fakultete, i "Danas".

Ja ću samo da gledam, neću da se mešam.