Kolumna Dragutina Matanovića: Najlepša naša crveno-plavo-bela zastava

Kolumna Dragutina Matanovića o najlepšoj zastavi - zastavi Srbije.

Državne zastave su jedan od najvažnijih nosilaca identiteta svake nacije. Simbol koji predstavlja istoriju, tradiciju i sitem vrednosti svake zemlje. One stvaraju kod ljudi osećaj pripadnosti i ujedinjuju ljude jednog naroda, ma gde se u svetu nalazili.

Srpska zastava imala je u različitim epohama i različit izgled i raspored boja. Još u srednjem veku pojavila se, na dvoru Nemanjića, zastava u crvenoj i plavoj boji. Različite dinastije i oblasni gospodari nosili su i različita znamenja. Ali od početka borbe za oslobođenje u 19. veku, jedna je zastava postala objedinjujuća za Srbe. Trobojka kakvu poznajemo i danas. Trobojka koja je identična kao i ruska zastava, samo su boje na njoj promenile redosled.

Srpska zastava je prvo primenjena u trgovini, na nastajućoj srpskoj floti. Uz odobrenje Turske, jer Srbija u tom periodu još uvek nije sasvim nezavisna država, izgled zastave preciziran je Fermanom iz 1838. godine. Od tada srpska nacionalna zastava postaje zvanično državno obeležje. Vijori se na svim nacionalnim događajima. Na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848, u vreme ratova sa Turcima 1876-1878, pa sa Bugarima 1885. godine…

Iz boja u boj, srpske zastave natapale su se krvlju junaka. Bile su i okrvavljene i izrešetane kuršumima, ali nikad osramoćene. Ponosno ih nose srpski junaci u Kumanovskoj bici i oslobađanju Kosova 1912. godine. Isto tako i u pobedi na Bregalnici. Pa od 1914. do 1918, kada doživljavaju i golgotu i vaskrs. I kada pobeđuju na Kajmakčalanu i vraćaju se pobednički u Srbiju… Za sve to vreme, nijedna vojna srpska zastava nije bila zarobljena od neprijatelja! Srpska vojska ih je imala 51 i odbranjena je čast svake od njih životima stotina zastavnika, nadahnutih pesmom o barjaktaru Bošku Jugoviću.

Narodna pesma kaže: „Jedan venac, tri su boje, trobojnica srpska to je. Crveno, plavo i belo, s njom se diči srpstvo celo“. Srpska zastava je tokom 19. i 20. veka prevazišla granice Srbije i postala je jedinstveno obeležje srpskog naroda na čitavom njegovom etničkom prostoru. Pa i u dalekoj dijaspori. Uvek se ponosno vijorila naša nacionalna trobojka, bilo gde da živimo. I za vreme bilo kog srpskog okupatora.

Možda je baš zato ona na udaru i ovih dana u Srbiji. Neprijatelji Srbije instiktivno i mrziteljski reaguju na srpsku zastavu. Pa bili oni u Đakovici, Tirani, na Cetinju, u Zagrebu, Sarajevu… Ili, pak, u Novom Sadu i Beogradu.

Obojena revolucija u Srbiji, diktirana iz pojedinih zapadnih centara moći, pokazala je da postoje neki građani za koje je srpska trobojka remetilički faktor, nešto što ih jezivo nervira. Setite se samo gnusnih performansa u kome je gažena srpska zastava. Ali, zapenušali bes antisrba je prolazna stvar. U Novom Sadu, srpske patriote prefarbale su ono što su autonomaški blokaderi nameravali da unište. Patriote su oslikale veliku srpsku „narodnu“ zastavu, velikih dimenzija i bez grba. Nasuprot separatističkim i autonomaškim idejema koje, kako se čini, nikada nisu bile glasnije i nervoznije.

Okoreli ustaša Dinko Šakić Gruhonjić je na svom portalu „Autonomija“ napisao tekst pod naslovom „Nečastivi na Filozofskom“ u kome je ponovo Srbe okarakterisao kao zločince. A srpsku trobojku kao zastavu „iza koje se kriju ratni zločini i ratni profit“. I to je trenutak istine. Hrvat i ustaša brutalno vređa Srbe i najsvetije srpske simbole, dok istovremeno u „lijepoj njihovoj“ ceo splitski stadion Poljud skandira gromoglasno „za dom spremni“. Ustaški ekvivalent nacističkom „zig hajl“.

U ime nekakve slobode mišljenja prinuđeni smo danas da slušamo najteže uvrede i monstruozne reči o svom narodu i svojoj najlepšoj trobojki. Od strane neprijatelja srpskog naroda. Teška vremena, kada je najgori mulj isplivao na površinu.

Ali sudbina se ne može promeniti. Vijoriće se srpska trobojka i širom Srbije, i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, decenijama i vekovima u budućnosti.

P.S. Aleksandar Vučić: „Mi jesmo jedinstven narod i to nam nikada neće moći da oduzmu. Više od 200 godina to pokušavaju i nisu uspeli da promene“.