Kolumna Dragutina Matanovića: Srpski blokaderi prizivaju nepalski scenario

Uspon Kine kao globalne ekonomske i tehnološke sile je nezaustavljiv. Dok Zapad ulaže napore da ga uspori, Kina u saradnji sa državama BRIKS-a sistematski gradi novi svetski poredak.

Kina je danas najnaprednija država u energetskoj tranziciji, tehnologiji električnih i hibridnih automobila i razvoju u oblasti veštačke inteligencije. Kineska strategija je dugoročna i promišljena, o čemu svedoče značajne investicije u Africi, Južnoj Americi i drugde širom sveta.

Barak Obama, jedna od centralnih ličnosti globalističko-liberalnog kruga „svetske vlade“, označio je Kinu, za vreme svog predsedničkog mandata, kao najvećeg protivnika SAD i Zapada. Cilj globalista je slabljenje Pekinga iznutra, po već oprobanom receptu obojenih revolucija.

Hongkong je 2019–2020. bio ogledni primer takvog scenarija. Protesti koji su trajali mesecima pod sloganom „Budi voda“, uz podršku zapadnih medija i nevladinih organizacija, imali su za cilj da oslabe centralnu vlast. Korišćena je klasična tehnika destabilizacije – „nemamo formu, nemamo oblik, možemo da rušimo“.

Kada je u maju ove godine izbio kratkotrajni rat između Indije i Pakistana, u kojem je Islamabad naneo teške udarce Nju Delhiju, koristeći kinesko oružje, činilo se da odnosi između dve članice BRIKS-a mogu ići samo ka katastrofi. Stvari su se, međutim, potpuno preokrenule tokom samita u Pekingu na kojem je jasno potvrđeno jačanje saradnje između Kine, Indije i Rusije.

U takvoj situaciji bilo je očekivano da će neka periferna, ali strateški važna država postati poligon za obojenu revoluciju. Nepal, geografski uklešten između Indije i Kine, predstavljao je savršen teren za takav eksperiment.

Pobunu su poveli mahom pripadnici generacije zed, rođeni između 1997. i 2012, tj. prve generacije koja realnost sagledava kroz internet i društvene mreže, što je čini i najotvorenijom i najosetljivijom na manipulacije.

Povod za nepalsku revoluciju bila je odluka vlasti da blokira društvene mreže. Izbio je haos: zapaljeni su automobili, napadane i paljene državne institucije, kao i rezidencija bivšeg premijera, čija je žena živa spaljena. Pedesetak ljudi je izgubilo život. Vlada je potom ukinula spornu odluku, ali su demonstranti odmah usmerili pažnju na pitanje korupcije.

Posle nasilja, na zidovima i transparentima, pojavio se simbol „crvene šake“, jasan znak spolja inspirisanog pokreta. Kao i u drugim obojenim revolucijama, medijska slika je pažljivo pakovana: nakon divljanja i paljenja, studenti i „mirni građani“ čistili su ulice, šaljući svetu poruku o navodnoj disciplini i „miru“.

Nisu crvena šaka i folirantsko čišćenje ulica jedino što povezuje nerede u Srbiji i Nepalu. Najjeziviju vezu prave srpski blokaderi, priželjkujući da se nepalski scenario dogodi i u Srbiji, da se, kako pojedinci na Fejsbuku žele, stvari reše „kratko i jasno“ tako što će neki „naučiti da plivaju, a drugi da pale“.

To ne rade samo anonimni i marginalni „ludaci“ na mrežama nego i predstavnici srpske kvazielite. „Profesor“ Jovo Bakić, koji je svojevremeno pozivao na dinstanje, sada priziva „nepalski model“ kao način osvajanja vlasti na ulici. Aktivista Miran Pogačar licemerno kaže „ne izazivajte Nepal u nama“, dok uporno radi na raspaljivanju strasti, što treba da dovede do građanskog rata u Srbiji.

Ali šta još povezuje Nepal i Srbiju? Isti centri moći koji izazivaju nerede i razaranja – globalističko-liberalne i levičarsko-neoboljševičke strukture, koje već decenijama podržavaju koncept „otvorenog društva“, čiji je ideolog, iako ne i najvažniji, Džordž Soroš. Moćnik koji bi da iz senke „kroji sudbinu sveta“ preko obojenih revolucija.

U Srbiji Šolakove medijske propagandističke platforme predstavljaju ključno oružje. Širenje gebelsovskih laži, poput izmišljene priče o „policijskom ubistvu dečaka iz Valjeva“, služe da se podgreje protestni naboj na društvenim mrežama. I da se zatim prelije na ulice kao haos, siledžijstvo, paljenje stranačkih prostorija neistomišljenika i huliganski napadi na policiju.

Mehanizam ovakvog nametanja „pravde“ istorijski je poznat u Srbiji iz perioda 1944. i 1945, kada su streljanja bez suđenja pokazala šta se dešava kada ideološka sila nadjača pravnu državu.

Prizivanje nepalskog scenarija u Beogradu, pod plaštom demokratije i borbe za pravdu, igra je s vatrom. Jer Srbija nije ni Hongkong, ni Katmandu. Iako su simboli i metode destabilizacije države isti.

Cilj srpskih blokadera, nevidljivih anarhista iz studentskih plenuma i inostranih centara moći, jeste da se društvo uruši, građani međusobno zavade i Srbija ekonomski i politički oslabi. Da se nezavisna i slobodarska Vučićeva Srbija uništi. Srbi i građani Srbije shvatili su da im je država ugrožena. Zato je juče na 125 lokacija izašlo 144.000 građana. Nepregledne kolone ljudi šetale su protiv blokada, sa željom da im se vrate normalan život, sloboda kretanja i mišljenja. Da se sačuvaju Srbija i srpski nacionalni identitet.

P.S. Aleksandar Vučić: „Sednu li u fotelju, uništili bi nam crkvu, čupali za brade
sveštenike, uništili bi nam vojsku.“