Kako je Nenadić pokrio aferu iz Blaca? Šolakovi mediji ga brane, a on ćuti o organizovanoj pljački privrednog suda

Sve skandale Mladena Nenadića je nemoguće oprati. Ne zato što ga neko bez razloga optužuje, već zato što iza njega stoje činjenice koje se ne mogu izbrisati, zataškati, relativizovati, ni prećutati.

Uprkos pokušajima prozapadnih političkih struja i stranih medija da dokažu kako je on nekakav usamljeni tužilac koji se bori protiv sistema, Nenadić nije žrtva političkih obračuna, već je čovek koji je sistem godinama koristio da bi štitio pojedince, zataškavao afere, gasio postupke i izbegavao odgovornost. I to ne u teoriji, već kroz konkretne primere koje su izneli i dokumentovali nadležni organi, narodni poslanici, pravnici i insajderi iz samog pravosuđa.

Tužilaštvo za organizovani kriminal, na čijem se čelu nalazi, godinama liči na filter za blokiranje nego na mehanizam zakona. Predmeti koji završe u njegovom tužilaštvu,  ne idu tamo da bi se rešili, već da bi se ugasili. Najdrastičniji primer toga je slučaj pada nadstrešnice u Novom Sadu. Nesreća koja je donela 16 ljudskih žrtava, dobila je epilog koji nije slučajan, nego osmišljen i politički motivisan.

Ostatke konstrukcije uklonilo je komunalno preduzeće po nalogu tužilaštva za manje od 24 sata, deo dokumentacije je izuzet, a niti jedan od ključnih aktera nije saslušan. Umesto toga, u javnost dospeva fotografija na kojoj se Mladen Nenadić vidi u društvu sa Milutinom Miloševićem i Nebojšom Bojovićem, ljudima direktno povezanim sa ovom tragedijom. Umesto adekvatne reakcije i odgovora kako se tužilac koji vodi predmet našao u društvu osoba koje su ključne u nizu odgovornosti, usledio je serijal članaka o "prognjenom tužiocu".

Narodni poslanik Uglješa Mrdić, predsednik Odbora za pravosuđe, javno je izneo podatke i dokumente koji ukazuju na direktnu povezanost specijalnog tužioca sa prikrivanjem ne samo ovog slučaja, već i drugih koji nose težinu organizovanog kriminala i zloupotrebe državnih resursa. Jedan od tih primera je i slučaj višemilionske presude Privrednog suda u Nišu, gde je kamenorescu iz Blaca, na osnovu sumnjive dokumentacije i fiktivnog ugovora sa albanskom firmom „Terrastone“, dodeljeno preko 100 miliona dinara, a njegovim advokatima - Aleksandru Đorđeviću i Nemanji Vasiljeviću, koji su takođe bliski prijatelji ovog tužioca,  dodatnih 20 miliona. Nije pozvan nijedan svedok, nije ispitan osnov navoda, a pravobranilaštvo je uložilo žalbu koju je potpisala pripravnica, nakon čega je Vrhovni sud odbacuje. Predmet potom preuzima, Mladen Nenadić, odnosi spise iz Pravobranilaštva i od tada, kako Mrdić kaže, „se o tome više ne govori“.

Istu praksu Nenadić ponavlja i u drugim slučajevima, pa tako epilog afere "EPS", ubistvo advokata Miše Ognjenovića i niz drugih su doslovno nestali u njegovim fiokama, ili se procesi pokreću na mig zapada  onda kada treba politički uticati na javnost.

Izmišljena afera o "kineskim špijunima" jedan je od najjasnijih primera kako se zloupotrebljavaju institucije i mediji u službi manipulacije. Dvojica stranih državljana, uhapšena po američkoj poternici, puštena su u kućni pritvor odlukom suda. U dokumentima iz Sjedinjenih Američkih Država nigde se ne navodi krivično delo špijunaže. Ipak, afera je osmišljena u okviru tužilaštva, od strane Jasmine Čolak, portparolke Mladena Nenadića, koja je ujedno i bliska prijateljica Vuka Cvijića, urednika u nedeljniku Nova S i Radar. Cvijić, koji se godinama bavi tužilačkim i bezbednosnim temama, poznat je po bliskosti sa obaveštajnim krilom NVO sektora.

Nakon što je Čolak pripremila teren, aferu je medijski podgrejalo Vrhovno tužilaštvo, koje inače ćuti o svemu, ali se ovog puta oglasilo da bi afera dobila ozbiljnost i institucionalnu težinu. Meta napada nije bio sud, koji je doneo odluku, već Više javno tužilaštvo u Beogradu, koje u postupku nije imalo nikakavu odgovornost, niti odlučuje da li će neko dobiti kućni pritvor ili ne. Ceo slučaj je iskorišćen kao povod da se udari na instituciju koju ne kontrolišu, dok se odgovornost stvarnih aktera prikriva.

I umesto da mediji postave pitanja, ko je, kada i zašto prikrio Miloševića, Bojovića ili Aleksandra Đorđevića, zašto je sudska odluka zloupotrebljena za politički napad na nevezano tužilaštvo, naravno ćute. Napadaju se tužilaštva koja nisu deo njihovog paralelnog odmetnutog sistema i  institucije koje ne pristaju na pritiske Brisela. I sve to pod plaštom nekakve borbe za nezavisnost, dok se u stvari brani i pokušava da opere  jedan čovek koji već godinama zloupotrebljava funkciju.

Foto: Privatna arhiva

Da je izbor Mladena Nenadića bio strateški plan njegovog zemljaka iz Čačka, bivšeg direktora BIA, Aleksandra Đorđevića, svedoči i organizovana pljačka privrednog suda koju sprovodi upravo kancelarija Đorđevića a koju svesno prikriva tužilac za organizovani kriminal, ali i izjava predsednika Narodne stranke, advokata Vladimira Gajića. On je ocenio da je Nenadić postavljen kao policajac iz Čačka, bez ikakve karijere koja bi ga preporučila za tako važan posao, te da Tužilaštvo za organizovani kriminal mora da vodi neko sa ozbiljnom tužilačkom karijerom, neko ko je kao tužilac od 50 slučajeva dobio svih 50, a ne tužioci koji od deset slučajeva ne mogu da dobiju dva. Po njegovim rečima, negativna selekcija je dovela do toga da ovo tužilaštvo izgubi gotovo sve velike slučajeve, od Stanka Subotića, preko Miškovića, Bubala, do takozvane „đubretarske mafije“, „azotare“ i drugih.

- Ljudi su držani u pritvoru po godinu i po, dve, suđenja su trajala i po 10 godina, ljudima su uništeni životi. Na kraju su tražili odštetu za neosnovani pritvor. Sve se to događa jer tužilaštvo radi kampanjski - zaključio je Gajić i dodao da sve ukazuje da će Tužilaštvo za organizovani kriminal izgubiti i predmet vezan za korupciju na železnici.