Regionalni algoritam mržnje: Vučić je kriv za sve

Na prvi pogled sve to može delovati smešno, gotovo tragikomično. Otvorite portale u regionu i steknete utisak da je Aleksandar Vučić kriv za sve što se loše desi u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, pa i šire.

Za političke blokade, ulične incidente, tuče, saobraćajne nezgode, loše vremenske prilike, sportske poraze, pa čak i za odluke Pariza i Brisela. Kao da je reč o čoveku koji upravlja vremenom, sudbinama vlada i političkim kalendarima od Jadrana do Dunava.

Prva reakcija razumnog čoveka je da pomisli da oni koji takve konstrukcije plasiraju govore napamet, bez pameti i bez mere. Međutim, ključni problem je u tome što ovo nije ni slučajno, ni stihijski, niti je proizvod neznanja.

Fabrika laži, a ne medijski haos

Naprotiv – reč je o svesno vođenom i sistematskom političko-medijskom obrascu. Medijski prostor regiona planski se zatrpava lažima, insinuacijama i ponavljajućim narativima u kojima je jedan čovjek postavljen kao univerzalni krivac. Cilj nije da se neka laž dokaže, jer se unapred zna da je nedokaziva, već da se ponovi dovoljno puta, na dovoljno mesta, kroz dovoljno „nezavisnih“ glasova, dok ne postane deo svakodnevnog šuma.

Foto: Tanjug

Strategija je jednostavna i brutalna: svaka naslovnica, svaki portal, svaki prilog treba da nosi istu sliku – Vučić kao negativni simbol, kao uzrok, kao mračna sila regiona. Kada u pretraživač ukucate njegovo ime, algoritam ne sme da vam ponudi kontekst, analizu ili činjenice, već isključivo lavinu tekstova koji proizvode jednu emociju – odbojnost.

Algoritmi kao saveznici propagande

Digitalno doba ovoj fabrici laži dalo je savršeno oruđe. Algoritmi društvenih mreža i pretraživača nagrađuju konflikt, ekstrem i negativnost. Što je tvrdnja besmislenija, to se brže širi. Što je optužba teža, to ima veći domet.

Istina je spora, zahteva kontekst i objašnjenje, a to je luksuz koji industrija spinova sebi ne dozvoljava. Zato se ona ni ne trudi da bude uverljiva. Dovoljno je da bude glasna, agresivna i stalno prisutna.

Mehanizam dežurnog krivca

Foto: printscreen

U takvom konstruktu više nije važno šta se stvarno desilo, ko je zaista odgovoran i gde leže realni uzroci problema. Važno je samo da se Vučićevo ime automatski veže za sve što ne funkcioniše.

Ako se u Podgorici desi incident – on je kriv.

Ako u Sarajevu neko ima saobraćajni udes – on je kriv.

Ako Partizan izgubi utakmicu ili promeni trenera – on je kriv.

Ako Francuska odluči da ne zatvori pregovaračka poglavlja Crnoj Gori – on je, naravno, „nagovorio Makrona“.

Ako padne sneg u pogrešno vreme ili se uruši još jedna politička iluzija – krivac je već spreman.

Laž kao politički alibi

Svi koji učestvuju u tom mehanizmu znaju da su te tvrdnje lažne. Upravo u tome je njihova suština. Laž se ne proizvodi zato što se u nju veruje, već zato što se zna da će zagaditi javni prostor. Kada se informativni ambijent kontaminira do te mere da istina i konstrukcija postanu neprepoznatljive, odgovornost prestaje da postoji. Tada više niko ne mora da objašnjava sopstvene greške, neuspehe, korupciju ili nesposobnost – dovoljno je pokazati prstom u pravcu Beograda.

Od politike do demonizacije

Ovo nije politička borba, niti sukob ideja. Ovo je proces dehumanizacije. Nije cilj da se Vučić pobedi argumentima, već da se od njega napravi simbol svega lošeg, regionalni monstrum, figura na koju se može natovariti svako zlo, bez potrebe da se išta dokaže.

Kada se jedan čovek pretvori u univerzalni alibi, svi ostali automatski postaju oslobođeni odgovornosti.

Društva bez ogledala

Foto: printscreen

Zato ovo odavno nije pitanje Vučića, niti Srbije. Ovo je pitanje zdravog razuma i elementarne medijske higijene u regionu. Društva koja prihvate da im se stvarnost objašnjava kroz mit o jednom krivcu osuđena su da stoje u mestu, jer nikada neće imati snage da se pogledaju u sopstveno ogledalo.

A bez tog pogleda nema ni odgovornosti, ni reformi, ni istinskog napretka.

Kada strada razum

Najpogubniji efekat ove fabrike laži nije to što deo ljudi poveruje u pojedinačne izmišljotine. Mnogo je opasnije to što se društva navikavaju na laž kao normalno stanje.

Kada se izgubi sposobnost razlikovanja činjenice od konstrukcije, nestaje i odgovornost. Tada niko ne odgovara ni za šta, jer je krivac uvijek unapred određen – i uvek isti.

U toj tački ne strada jedan političar.

Strada razum.

A društvo bez razuma postaje idealan potrošač proizvoda fabrike laži – bez prava na povrat, piše crnogorska Borba.