Šokantna ispovest Suzane Vasiljević! Ogolila dušu: "Dačićevo obezbeđenje mi je lupalo na vrata i reklo - krenite ili će vas uhapsiti"

Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ogorila je dušu i ispričala detalje iz privatnog i poslovnog života koje malo ko zna, uključujući i period kada je živela u Berlinu, ali i kada je odlučila da se vrati u ratom razrušenu Jugoslaviju.

Ona je u emisiji "Neispričano" voditeljke Jelene Pejović na Kurir TV otkrila i detalje o saradnji sa BBC-jem, izveštavanjem o 5. oktobru i početku rada u Ministrastvu unutrašnjih poslova

Studije u Berlinu

Suzana Vasiljević je govorila o svojim studijama u Berlinu. 

- U Berlinu sam prvi put bila početkom 1986. godine na raspustu sa mamom i sestrom jer mi je tetka živela tamo. To je bilo pred kraj moje četvrte godine. Mnogo mi se dopadao grad, bez obzira na to što je zid postojao. Baš zbog tog zida je zapadni Berlin imao poseban status, to je bio centar svih događaja, kulturni i politički centar, grad koji je živeo 24 sata dnevno - istakla je Vasiljevićeva, prenosi Kurir.  

Tada je majci rekla da želi da studira u Berlinu, iako nije znala nemački jezik. Tog leta je otišla na letovanje sa tetkom i tečom a oni su joj rekli "ako sada ne kreneš sa nama, nikada nećeš doći".

- Ja sam do tada zaboravila da sam htela da idem. U kolima sam do Zagreba plakala i govorila da neću da idem. Stigla sam u Berlin nevoljno, nisam znala jezik, samo nekoliko rečenica koliko je bilo dovoljno za sporazumevanje u prodavnici, ali ne za fakultet. Počela sam da ga učim intenzivno. Odvajanje od kuće je bilo teško, iako sam bila sa tetkom i tečom. Suočavanje sa činjenicom da živiš u četiri zida, ne samo u stanu, već i u gradu jer u istočnoj Nemačkoj je bilo policije, carinici sa psima ulaze u autobuse. Zapadni Berlin je tada bilo ostrvo slobode - ispričala je Vasiljevića.

Povratak u domovinu

Početkom tenzija u bivšoj SFRJ 1990. godine Vasiljevićeva se vratila u Beograd i upisala Fakultet dramskih umetnosti, studije kamere, za koje se prijavila iz Berlina. Kako kaže, očekivala je da bude odbijena i tu godinu provede na putovanju kroz Kinu sa svojim najboljim prijateljem.

- Bila sam primljena. Doselila sam se iz Berlina, popakovala se u kola drugarice. Devedesetih se već osećalo da smo na ivici rata i svi su gledali da pobegnu. Govorili su mi da nisam normalna što sam se vratila. Bila sam dete, otišla sam iz Jugoslavije koja je bila nešto predivno, majka mi je iz Bosne i Hercegovine, otac iz Hrvatske, uvek smo putovali između svih republika. Nisam mogla da zamislim da to više neće biti moguće, da su mi prijatelji u Zagrebu, a ne mogu da ih vidim. Ja sam prava Jugoslovenka i dalje, iako ona ne postoji. Na televiziji u Berlinu je izgledalo prestrašno i rekla sam da se vraćam - otkrila je Vasiljevića.

Saradnja sa medijma za vreme rata

Savetnica predsednika za medije otkrila je da je od početka rata bilo odlučeno da Srbija ne može da ispadne dobra, pa se to odražavalo i na svetske medije. Tokom saradnje sa BBC-jem Vasiljevićeva je rekla da je bilo ozbiljnih problema sa nadređenima koji su izbacivali novinare zbog loše napisanog izveštaja ili zato što joj neko nije doneo parfem.

- Kada smo radili emisiju o ženama koje su bile silovane tokom rata trebalo je prikazati sve tri strane. Odeš na hrvatsku ili muslimansku stranu, oni dovedu po 50 žena, a na srpskoj strani niko ne želi da priča. Znam da je bilo dosta zlonamernih koji nisu hteli da čuju našu stranu, ali BBC nije bio takav. Uvek smo pokušavali da pokrijemo sve tri strane jer je dokumentarna redakcija takva - istakla je Vasiljevića.

Foto: Insajder

Kako je dodala, godinu dana je provela u razgovorima sa sve tri strane pri pripremi filma "Umiranje u Jugoslaviji". Prvih godinu dana je bilo 400 intervjuisanih, a u programu je završilo oko 60 njih.

- Uvek smo proveravali sve strane. Niko se nije žalio na taj serijal i niko nije rekao da su u pitanju lažne vesti. Čak je i sud u Hagu tražio da koristi ovaj dokumentarac kao dokaz, što je BBC odbio, ali su znali da je istinito svedočenje o nekom vremenu - otkrila je ona.

Peti oktobar

BBC je poslao Suzanu Vasiljević da sama izveštava o protestima u Srbiji.

- BBC nije verovao da će se desiti nešto 5. oktobra, nisu poslali dopisnika, a nisam mislila ni ja. U drugim redakcijama stranih medija takođe nije bilo novinara koji su to pokrivali. Ja nisam radila u njuzu, to nije bio moj posao. Kada je to krenulo, pozvali su me tog jutra i rekli da imaju informacije da će se nešto desiti. Ja sam sa malom kamerom izašla da slikam, nisam imala ni snimatelja. Bila sam ispred bine, sve je krenulo, ja u šoku i čudu se sakrijem ispod bine, što je bilo najgluplje jer je ta bina mogla da padne. Krenuo je ulazak u Skupštinu, paljevina, lomljavina, kordoni, trčanje. Bila sam sama, pokušavala sam da dobijem snimatelja i tonca koji su bili zarobljeni na RTS-u na Košutnjaku jer su tu tada radili. BBC me zvao, kaže mi da pokriva sve što može. Uspeli su da preskoče ogradu i da mi se pridruže. Ušli smo u Skupštinu i bilo je gomila naoružanih ljudi, hrane po hodnicima, svi su bili preplašeni. Pitali su nas da li mogu da ostanem celu noć jer su dobili informacije da će Milošević poslati vojsku na Skupštinu. Rekli su možda ako je kamera tu neće poslati - ispričala je Vasiljevićeva.

Kako je priznala, i dan-danas nije svesna koliko je ovaj događaj bio opasan i važan.

Tokom mandata premijera Vojislava Koštunice, ona je učestvovala u formiranju boljeg odnosa srpskih vlasti i stranih medija, iako sam Koštunica nije bio otvoren za ovu vrstu saradnje.

- Srbija je zahvaljujući promenama dosta dobro ispraćena u međunarodnim medijima - rekla je Vasiljevića.

Susret s Dačićevim obezbeđenjem  

Ministarstvo unutrašnjih poslova je 2008. godine na svom čelu imalo Ivicu Dačića, a zadatak Vasiljevićeve je bio promena stava ljudi prema MUP-u koji je tada na sebi nosio burnu prošlost, kao i samog ministra.

- Mene je Dačić pitao zašto ne dođem da radim za njega. Rekla sam da ne mogu jer sam 15 godina života posvetila radeći na projektima protiv SPS-a. On je rekao da ne brinem, i rekao da nije bilo mene on bi bio portparol SPS-a, a ne bi vodio stranku. Konsultovala sam se sa prijateljima i pitali su me da li sam normalna. Rekla sam da ću videti, a u jednom trenutku na vrata moje kancelarije u Vladi je pokucalo obezbeđenje Ivice Dačića i rekli su mi da mi je poručio ako ne pođem s njima do njegove kancelarije, on će me uhapsiti, jer hoće da razgovara sa mnom. Rekao je da mu treba pomoć, da mi daje svu slobodu da napravim tim. Došla sam u biro koji je imao dva ili tri radnika koji ne vole i ne razumeju medije, policija u civilu - ispričala je Vasiljevića.

Rad na popularnosti MUP-a

Ona je istakla da je tada oformila tim radnika MUP-a koji su bili voljni da rade sa medijima, i dovela ljude sa strane, a onda su počele obuke policijskih službenika za komunikaciju sa medijima i događaji za medije koji su bili svakodnevni.

Foto: Zoran Sinko

- Prilikom prve konferencije su me pozvali i rekli da su novinari nadirali na istočni ulaz. Pitali su me: "Šta da im radimo?" Ja sam rekla: "Pa streljajte ih, šta da im radite, dolaze na konferenciju." Mi nismo krenuli polako, krenuli smo na "udri". Uspeli smo da podignemo MUP na drugo mesto iza crkve, čak je i vojska bila manje popularna institucija u tom trenutku. Dačićeva popularnost je otišla sa 5 na 15 odsto - rekla je ona.  

Vasiljevićeva kaže da je rekla Dačiću da problem SPS-a nije Srbija, već međunarodna zajednica.

- Rekla sam mu ako to promenimo, sve smo uspeli. On je na nedeljnom nivou imao susrete sa ambasadorima svih važnih ambasada. Kada god se nešto dešavalo zvali smo ih da ne misle da mi nešto krijemo. Ta komunikacija je bila dnevna. OEBS je bila neverovatna pomoć jer su nam rekli da je potrebno uraditi medijsku strategiju. Rekla sam da plate strane stručnjake i da ćemo mi to uraditi, da ne mogu sama - istakla je Suzana Vasiljević.

Nakon rada u MUP-u ona je nastavila rad za Srbijašume, a priznala je da joj je tada teško palo slobodno vreme. Kako objašnjava, dok je posao za Ministarstvo unutrašnjih poslova bio dinamičan, veoma zahtevan i iziskivao duge radne sate, rad u Srbijašume imao je fiksno radno vreme koje se završava u tri, zbog čega je ona došla u dilemu kako da potroši ostatak svog dana. 

BONUS VIDEO