Istina polako izlazi na površinu, razbija se mit o "genocidu": Muslimanski pukovnik otkrio šta se zaista događalo u Srebrenici 1993. - Hag donosio nepravedne presude

Pukovnik Huso Salihović, jedan od komadanata brigade u ratnoj Srebrenici, otkrio je šokantne informacije tokom gostovanja u podkastu "Plenum.ba".

On je otvoreno potvrdio da Srebrenica nije bila demilitarizovana zona tokom sukoba u Bosni i Hercegovini 1993. godine. Salihović je rekao da su te priče lažne i da su UNPROFOR-u "predali najviše 20 odsto od svog naoružanja".

- Uglavnom smo predali lovačke (puške) i poneka ova puška... Ne možeš ti nikoga ni kriviti jer ljudi nisu ni od koga dobili to naoružanje. To je sve zarobljeno u borbama i sad ti nekom da narediš... To naoružanje se nije moglo držati na jednom mestu, nego su ljudi držali kući, krili - poručio je Salihović.

Ovome je u to vreme svedočio i oficir kanadske mornarice Beri Fruer, portparol UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini. 

Nakon ovog priznanja nema više nikakve sumnje da demilitarizacije Srebrenice nije bilo, a to objašnjava i kako su uspeli u svojim napadima na srpska sela, kao što je bio napad na selo Višnjica nekoliko dana pre 11. jula, a takođe objašnjava i toliku količinu oružja koje su muslimani nosili sa sobom tokom vojne operacije proboja iz Srebrenice do Nezuka u julu 1995. godine.

Haški tribunal, podsetimo, nije prihvatao ovu činjenicu i forsirao je narativ da u Srebrenici jeste bila sprovedena potpuna demilitarizacija. Narativ Haškog tribunala (ICTY) o Srebrenici kao "demilitarizovanoj zoni" imao je značajan uticaj na pravnu kvalifikaciju i presude protiv srpskih oficira.

UN je 1993. proglasio Srebrenicu "zaštićenom enklavom" i formalno demilitarizovanom zonom.

Tribunal je u presudama polazio od toga da je postojala obaveza da se zona drži bez vojnih aktivnosti, što je davalo dodatnu težinu napadima na nju.

Iako je bilo dokaza da su snage Armije BiH zadržale deo naoružanja i izvodile akcije iz enklave, ICTY je naglašavao da to ne menja status civilnog stanovništva koje je imalo pravo na zaštitu. 

Takav stav imao je i značajan, a možda i presudan, uticaj na presude oficirima Vojske Republike Srpske (VRS), pa je tako u slučaju komandanta Drinskog korpusa Radislava Krstića donet zaključak da je "učestvovao u genocidu". Status "zaštićene zone" bio je ključan za dokazivanje da je napad bio usmeren protiv civila, a ne legitimnog vojnog cilja.

Pored njega, još neki visoki oficiri VRS su osuđeni za navodni genocid i saučesništvo u njemu. Tribunal je naglašavao da je napad na demilitarizovanu zonu bio planiran i sistematski, što je pojačalo kvalifikaciju zločina.

Tribunal je koristio koncept demilitarizacije da odbaci argumente odbrane da su akcije bile usmerene protiv vojnih snaga.

Time je naglašeno da je masovno ubijanje muškaraca i deportacija žena, dece i staraca bila namerna eliminacija civilne populacije, što je omogućilo kvalifikaciju genocida.
Za srpske oficire to je značilo da se njihova odgovornost nije mogla svesti na ratne operacije, već na "zločine protiv čovečnosti i genocid".

Haški tribunal je insistirao da i u slučaju kršenja demilitarizacije od strane Armije BiH, to ne menja obavezu zaštite civila. Dakle, narativ o "demilitarizovanoj zoni" služio je kao pravni okvir da se pokaže da je napad bio protiv zaštićene populacije, što je direktno uticalo na težinu presuda srpskim oficirima.