Kolumna Dragutina Matanovića: Kada su jedinstveni – Srbi su nepobedivi!

Kolumna Dragutina Matanovića o pobedi liste Aleksandra Vučića na lokalnim izborima.

Na lokalnim izborima u 10 gradova i opština predsednik Vučić je ostvario ubedljivu pobedu nad blokaderima – 10:0! Nisu to preterane reči. Jer ova veličanstvena pobeda rezultat je pre svega podrške i vere koju srpski narod i građani Srbije imaju u svog predsednika. Ali i fantastične infrastrukture stranke koju je on postavio i izvanredne kampanje koju je on osmislio.

Spektakularna pobeda, jer je došla posle 15 meseci blokaderskog nasilja, otrgnutih fakulteta, sudstva i tužilaštva, posle 15 meseci mržnje i zla inostranih i domaćih neprijatelja Srbije, paljenja stranačkih prostorija, nezamislive agresije i histerije blokadera i studenata plenumaša, svakodnevnih napada iz regiona, neverovatnih laži i izmišljotina sa Šolakovih propagandističkih platformi i ogromnog novca stranaca uloženog u obojenu revoluciju.

Na ovim lokalnim izborima bilo je svega što se i očekivalo od blokadera – nasilja, potezanja pištolja, hajki, mučkih napada na neistomišljenike, prebijanja žena, upadanja u kol centre SNS-a... Ipak, blokadersko ludilo nije narušilo izborni proces.

Aleksandar Vučić je isuviše dobro znao da ovo nisu samo lokalni izbori, da su ovo bili izbori za odbranu Srbije, da se sačuva država, naša nezavisna i slobodarska politika, naša Crkva, naše porodice.

Ostaje pitanje – otkuda toliko mržnje i podela u Srbiji?

Nezamislivo deluju poređenja stare građanske Srbije i savremene građanske Srbije. Stara građanska Srbija je stekla ugled tako što su se generacije školovale i akumulirale kapital. Savremena građanska Srbija je nikla iz šinjela Josipa Broza i otimačine na Dedinju i u centru Beograda 1945. godine. Stara građanska Srbija je verovala u Boga i sabornu crkvu, savremena kvazielita prezire sve vrednosti i svetinje srpskog naroda. Stara građanska Srbija je junački ratovala na Solunskom frontu, ova nova je navodno antiratna, a zapravo dezerterska. Suštinski, često i na strani srpskih neprijatelja.

Kada je nastao preokret?

Ukratko – u Drugom svetskom ratu. Tada je, sa komunističkom revolucijom posle Drugog svetskog rata, došlo do izvrtanja svih srpskih tradicionalnih vrednosti, a zavladala je hrvatska kulturna matrica unutar poratne beogradske elite. Elite koja je bila jugoslovenska, pa kasnije samo prinudno srpska. Jer ona se tog prefiksa gadi, sve što je srpsko njima je mrsko. SPC, SANU, Matica srpska...

Tu titoističku beogradsku elitu činili su Srbi pretekli ispred hrvatskog srbosjeka iz Like, Korduna, Banije, Slavonije, prepuni strahopoštovanja i poniznosti prema hrvatskim rimokatoličkim zlotvorima. I dođoši iz Crne Gore, antisrbi, predstavnici nekakve crnogorske nacije, formirane još 1928. na kongresu Komunističke partije Jugoslavije u Drezdenu.

Presudan momenat je bila Teheranska konferencija. U novembru 1943. tamo se sastala „velika trojka“, lideri savezničkih zemalja SSSR-a, SAD i Velike Britanije. Staljin, Ruzvelt i Čerčil. Tu su podeljene interesne sfere i nova Jugoslavija je prepuštena komunističkom režimu Broza. Iako je monarhistički pokret otpora sa Dražom Mihailovićem na čelu do tada bio dominantniji, iako su Srbi bili privrženi zapadnim demokratijama, iako je kralj Petar delovao iz Londona, a Mihailović bio njegov ministar vojske „u otadžbini“...

Zašto su u Teheranu Britanci definitivno napustili Mihailovića i njegove ravnogorce? Mnogi istoričari kažu – jer nije pokazivao dovoljno borbenosti u odnosu prema okupatoru. Donekle tačno, jer kada su Nemci propisali odmazde „sto za jednog“ u Srbiji, Draža Mihailović je prestao s velikim napadima na njih da ne bi stradalo srpsko stanovništvo.

Na promenu Čerčilove politike uticao je i Dražin odnos prema Hrvatima, jer ih on svakako ne bi rehabilitovao nakon genocida nad srpskim narodom u NDH. Što je ispred Britanije i Amerike 1945. zvanično učinio Broz.

Ima još nešto važno. Čerčil je pre Teherana, od proleća 1943, u Jugoslaviji imao svoje značajne obaveštajne misije, čiji je najistaknutiji član bio Ficroj Meklejn. A Meklejn mu je iz Jugoslavije signalizirao da Tito može da bude pogodan „igrač“ Londona na Balkanu. I da može da se otrgne od Staljina. To je takođe uticalo na Čerčila da odbaci Dražu Mihailovića!

Britanski interes, na štetu Moskve, Tito može da zastupa bolje nego iko drugi. Lukavi Čerčil je tačno pogodio da će Tita, životnog sladokusca i žigola, sa lakoćom prevesti na svoju stranu. Zvanično, Josip Broz je 1948. otrgao Jugoslaviju iz sovjetske sfere.

Posledica Teherana je slom tradicionalnih srpskih vrednosti. Antisrbin Tito je pobio 60.000 Srba i nemilosrdno masakrirao srpsku elitu. Profesore, lekare, advokate, poslovne ljude, trgovce... U to vreme su iskopani neprijateljstvo i mržnja između Srba partizana i Srba četnika, što i danas tinja. To su koreni mržnje i zla u blokaderima, pažljivo i dugo godina negovani stranim uticajem.

I neka bude potpuno jasno – ključ snage Srbije leži isključivo u našem jedinstvu. Samo jedinstveni smo nepobedivi! Zato čine sve da nas podele! I zato predsednik iskreno pruža ruku političkim protivnicima.

Ovo su bili izbori na kojima su naša zemlja i naš narod pokazali svoju snagu. Na kojima je iskazano ogromno poverenje u Aleksandra Vučića i njegovu politiku mira i stabilnosti. Nema povlačenja – Srbiju im nećemo dati!