Glavni greh Aleksandra Vučića nije u onome što je uradio, već u onome što nije hteo da bude!

Postoji jedna velika zabluda koja se godinama uporno prodaje javnosti širom regiona. Ta zabluda glasi da je Aleksandar Vučić problem zato što je uradio nešto pogrešno, zato što je povukao neki katastrofalan potez ili zato što je Srbiju odveo u političku izolaciju.

Da je to zaista tako, stvari bi bile mnogo jednostavnije. Kritika bi bila logična, protivljenje razumljivo, a politički sukob prirodan. Međutim, stvarni problem nije u onome što je Vučić uradio. Stvarni problem nalazi se u onome što nije hteo da bude.

Nije hteo da bude politički klon.

Nije hteo da bude upravnik države koji će čekati instrukcije iz tuđih centara moći, javlja crnogorska "Borba".

Nije hteo da bude lider kojem će najveći politički domet biti sposobnost da bez greške ponovi ono što je prethodno napisano u nekoj ambasadi ili briselskoj kancelariji.

I upravo zbog toga je postao meta.

Jer istorija nas uči da velike sile mnogo lakše podnose slabe protivnike nego neposlušne saveznike. Slab protivnik ne predstavlja problem. Neposlušan saveznik predstavlja opasnost jer pokazuje da postoji mogućnost drugačijeg puta.

Balkan je trebalo da bude prostor političkih klonova

Godinama je na Balkanu stvaran politički model u kojem su države formalno bile nezavisne, ali je njihova politička sloboda bila pažljivo ograničena nevidljivim granicama preko kojih nije bilo poželjno prelaziti. Mogli ste da menjate vlade, ministre i predsednike, mogli ste da organizujete izbore i govorite o demokratiji, ali nije bilo poželjno da ozbiljno menjate pravac kretanja.

Suština tog modela bila je jednostavna. Sve države regiona morale su ostati politički predvidive, ekonomski zavisne i geopolitički disciplinovane. Njihov razvoj morao je biti usklađen sa interesima većih igrača, njihova spoljna politika morala je imati unaprijed poznate granice, a njihovi lideri morali su razumeti gde prestaje njihova sloboda odlučivanja.

Foto: Ilija Ilić

Takav sistem nije proizvodio državnike.

Takav sistem proizvodio je administratore.

Nije proizvodio lidere.

Proizvodio je izvršioce.

Nije proizvodio države sa ambicijom.

Proizvodio je države sa dozvolom za ograničeno kretanje.

Upravo zato je pojava Srbije koja je odbila da se uklopi u unapred nacrtani okvir postala politički problem mnogo veći od same Srbije.

Srbija odbila ulogu koja joj je dodeljena

Dok su mnoge države regiona svoju spoljnu politiku svele na dokazivanje političke podobnosti, Srbija je pokušala da vodi politiku koja podrazumijeva razgovor sa svima.

Razgovor sa Vašingtonom nije značio prekid razgovora sa Pekingom.

Sastanak sa evropskim liderima nije značio zatvaranje vrata prema Moskvi.

Održavanje odnosa sa Kinom nije značilo odricanje od evropskog puta.

Upravo ta politika postala je najveći problem.

Ne zato što je bila pogrešna.

Već zato što je bila samostalna.

Foto: Ilija Ilić

U svetu u kojem se od malih država očekuje poslušnost, sama ideja političke samostalnosti postaje oblik neposlušnosti. Zbog toga danas imamo paradoks da je Aleksandar Vučić jedan od retkih evropskih lidera koji može da razgovara sa najvažnijim svetskim liderima, a da istovremeno bude predstavljen kao politički problem.

Nije problem što ga prima Si Đinping.

Nije problem što razgovara sa američkim predsednicima.

Nije problem što održava kontakte sa evropskim liderima.

Problem je što to sve radi istovremeno.

Jer upravo to ruši koncept sveta u kojem male države moraju birati strane i ostati trajno vezane za jednu adresu.

Greh Aleksandra Vučića je taj što nije pristao da bude politički klon

Kada se skinu sve etikete, sve medijske kampanje, svi naslovi i sve političke konstrukcije, ostaje jedna vrlo jednostavna istina.

Vučićev najveći politički greh nije ono što je uradio.

Njegov najveći politički greh jeste činjenica da nije pristao da bude ono što su drugi očekivali.

Nije pristao da Srbija vodi samo jednu vrstu politike.

Nije pristao da prekine odnose sa onima sa kojima su drugi željeli da ih prekine.

Nije pristao da interese Srbije podredi interesima drugih.

Nije pristao da državnu politiku zameni političkom poslušnošću.

I upravo od tog trenutka počinje ono što danas traje već više od jedne decenije.

Ne politička kritika.

Ne demokratska debata.

Već sistematski pokušaj političke delegitimizacije.

Decenija političkog lova: Šta sve nije bilo dozvoljeno protiv Vučića?

Foto: instagram/buducnostsrbijeav

Kada jednog dana politički istoričari budu analizirali ovaj period, teško će pronaći primer lidera u Evropi koji je toliko dugo i toliko intenzivno bio izložen koordinisanoj kampanji osporavanja.

Jer protiv Vučića nije korišćena jedna metoda.

Korišćen je čitav arsenal.

1. Laži i političke konstrukcije.
2. Manipulacije i organizovane medijske hajke.
3. Sistematska dehumanizacija političkog protivnika.
4. Svakodnevno etiketiranje i satanizacija.
5. Vređanje porodice.
6. Napadi na decu.
7. Napadi na roditelje i majku.
8. Kriminalizacija bez presuda.
9. Politička zloupotreba tragedija i nesreća.
10. Međunarodne kampanje diskreditacije.
11. Korišćenje osuđivanih kriminalaca kao političkih svedoka i saveznika.
12. Pokušaj da se svaki problem Srbije personifikuje u jednom čoveku.

Malo je političara u savremenoj Evropi čija je porodica bila izložena tolikoj količini uvreda, mržnje i javnih napada. Malo je lidera za koje je bilo dozvoljeno ono što je protiv Vučića postalo gotovo svakodnevna politička praksa.

I upravo zbog toga ova priča odavno više nije priča o politici.

Ona je postala priča o pokušaju političkog uništenja.

Kada ne mogu da pobede Srbiju, pokušavaju da unište njen simbol

Foto: Tanjug Jadranka Ilić

Postoji jedna stara politička logika koja kaže da kada ne možete da pobedite ideju, pokušavate da uništite čoveka koji tu ideju predstavlja.

Upravo zato se poslednjih godina vodi rat protiv simbola.

Jer je mnogo lakše napadati Vučića nego objasniti zašto je Srbija postala nezaobilazan faktor na Balkanu.

Mnogo je lakše proizvoditi afere nego objasniti zašto Srbija danas razgovara sa centrima moći koji su nekada region posmatrali isključivo kao periferiju.

Mnogo je lakše govoriti o Vučiću nego priznati da je Srbija pod njegovim vođstvom postala politički relevantnija nego što su mnogi očekivali i želeli.

Zbog toga se svaki uspeh relativizuje, svaka inicijativa osporava, svaki međunarodni sastanak minimizira, a svaka politička odluka pretvara u predmet višednevnih kampanja.

Jer meta nikada nije bio samo čovek.

Meta je politika koju predstavlja.

Srbija danas razgovara sa svima, a to se ne oprašta

Nekada su od balkanskih lidera očekivali da budu regionalni administratori.

Vučić je pokušao da bude državnik.

Nekada su od Srbije očekivali da prihvata gotova rešenja.

Srbija je odlučila da učestvuje u njihovom kreiranju.

Nekada su od malih država očekivali poslušnost.

Srbija je pokazala ambiciju.

A ambiciozna Srbija nikada nije bila poželjan projekat za one koji Balkan vide kao prostor trajne političke zavisnosti.

Upravo zato napadi ne prestaju.

Jer ovde nije reč o jednom mandatu, jednoj vladi ili jednom političkom ciklusu.

Ovde je reč o sukobu dva potpuno različita pogleda na svet.

Jedan smatra da male države imaju pravo da same odlučuju.

Drugi smatra da im je dozvoljeno samo da biraju način na koji će sprovoditi odluke koje su drugi već doneli.

Pravi problem nije Vučić, već Srbija koja odlučuje sama

Zato se danas ne vodi borba samo protiv jednog političara.

Vodi se borba protiv ideje da Srbija ima pravo da sama određuje svoje interese.

Vodi se borba protiv ideje da jedna balkanska država može da razgovara i sa Istokom i sa Zapadom.

Vodi se borba protiv ideje da male države ne moraju biti politički protektorati.

I upravo zbog toga pravi greh Aleksandra Vučića nije ono što je uradio.

Njegov greh je što nije pristao da bude ono što su drugi planirali da bude.

Što nije pristao da bude politički klon.

Što nije pristao da bude poslušnik.

Što nije pristao da Srbiju pretvori u državu koja će za svaku važnu odluku tražiti dozvolu sa strane.

A za one koji su godinama verovali da imaju pravo da odlučuju umesto drugih, upravo je to najveći mogući politički prestup.

(Borba.me)

BONUS VIDEO: