DRAGOLJUB MARKOVIĆ, kum ubijenog predsednika vlade Srbije - ĐINĐIĆ NAS JE VODIO U LOPOVLUK!

Na proslavu Zoranovog rođendana avgusta 2000. godine Čeda je došao trolom, Kolesar tramvajem, a Čanka je dovezao komšija kombijem! Sledeće godine na parkingu nijedno vozilo nije bilo jeftinije od 100.000 maraka! Kad su mi 'zemunci' upali u kuću, Đinđić mi je rekao: Najbolje bi bilo da se ti opet malo skloniš u Englesku. Gađao sam ga pikslom!

Dragoljub Marković, kum ubijenog premijera i dugogodišnji glavni finansijer DS, kaže da su posle 5. oktobra 2000. godine vlast i moć jako iskvarili Zorana Đinđića i da su se njegovi prijatelji i saradnici enormno obogatili na nezakonit način.

Marković je u intervjuu za nedeljnik 'Ekspres' korumpiranost dosovske elite opisao tako što se prisetio kako su na proslavu Đinđićevog rođendana, 1. avgusta 2000. godine, samo on i Miodrag Kostić Kole došli automobilima, dok su Čedomir Jovanović i Nemanja Kolesar stigli trolejbusom i tramvajem, a Nenada Čanka je kombijem dovezao komšija. Međutim, samo godinu kasnije, prema Markovićevim rečima, ti isti ljudi su u Đinđićevu rezidenciju došli limuzinama skupljim od 100.000 nemačkih maraka. Prenosimo vam najzanimljivije delove ispovesti Markovića, koji je 2003. godine bio jedan od nosilaca Đinđićevog kovčega.

Čeda iz trole u limuzinu

Sećam se jednom, 1. avgusta 2001. godine: Zoki slavi rođendan u vili na Dedinju. Dođem u Užičku, ispred parking pun skupih automobila. Pomislio sam da je možda zvao Montgomerija i ove Nemce, Bodu Hombaha i druge... Ulazim u kuću, nema diplomata, nema stranaca, sve stara ekipa. Shvatim da su to njihovi automobili. A samo godinu dana pre, avgusta 2000, na njegov rođendan smo kolima došli samo Kole i ja. Čeda je došao trolejbusom, Kolesar tramvajem, Čanka je dovezao neki komšija kombijem koji je imao gorivo ili taksista, nije bitno... A sad, ispred vozni park, nijedan auto ne vredi manje od sto hiljada. Zoran puši tompus, prilazi mi i kaže: "A, kako napredujemo?". "Punim gasom u lopovluk", odgovorim mu. On pozeleneo, ljudi me gledaju, vidim svima neprijatno. On me odvede u drugu sobu: "Jesi normalan? Zašto želiš da imaš pedeset neprijatelja?". Ja ga pitam: "Jesi video automobile ispred kuće? Odakle?" Okrenem se i odem s rođendana.

Pljačkaška privatizacija

Kažem Zokiju - "Daj da napravimo neki projekat, moraju malo pare da uđu u narod, da imaju neke love svi. Ne možemo ovako, dajemo pedeset maraka penzionerima". On kaže - "Nema para". A ima kada ovi oko tebe treba da kradu?! Strašno smo se svađali oko toga. Onda ta privatizacija. To je bilo užasno, ja u tome nisam hteo da učestvujem. Tu su privatno uzete velike pare. Nažalost, Zoran je podlegao atmosferi. Umesto da on promeni Srbiju, ona je promenila njega. Kada sam to shvatio nakon jednog sastanka s njim, plakao sam kao kiša. Sve što je sledilo, bilo je tako logično...

Opasna bolest "Njegovo ponašanje je ličilo na veoma opasnu bolest cezarizam. To je ono kad imaš toliko moći da ne veruješ da neko može da se okrene protiv tebe" Dragoljub Marković

Njegovo ponašanje je ličilo na veoma opasnu bolest koja se zove cezarizam. To je ono kad imaš toliko moći da prosto ne veruješ da nešto ili neko može da se okrene protiv tebe. Kad si na takvoj funkciji, tvoja obaveza je da brineš o svojoj bezbednosti, ali on to nije tako doživljavao.

Gađao ga pepeljarom

Nervirala me njegova neodlučnost. Mi smo u ratu s mafijom i ovima iz Šilerove. Već je gotovo, sukob neizbežan. U tom ludilu, mene nekoliko puta pokušavaju da ubiju. Izbegao sam sačekušu, onu 'špansku kragnu' koju mi prave Bagzi i Kalinić. I mi opet nešto mlako. Nema odgovora sa naše strane. Onda mi u jednom momentu 'zemunci' upadnu u kuću. Moje obezbeđenje, njih šest policajaca s dugim cevima, pobaca oružje i pobegne. Oni, 'zmeunci', kažu mi - "Vi radite protiv nas, vi ovo, vi ono". Ja kažem - "Okej, kao mi ne znamo šta vi sve radite, i šta sada, ubićete me u mojoj kući?" "Ne, ne" - kažu oni - "mi smo došli da upozorimo". Cela ekipa kod mene u kući. I odu.

Nikad me nije branio od napada Ja sam uvek imao problema zato što sam prijatelj Zorana Đinđića. Ono što se nikada nije desilo je kvalitetan Zoranov demanti toga da je Dragoljub loš tip. On je samo u nekoliko emisija spomenuo kako sam ja, eto, okej. U jednoj TV emisiji, kad je bio predsednik Vlade, rekao je: "Dragoljub je čovek sa kojim bih danas voleo da provodim više vremena".

Odmah mi podignu obezbeđenje. Dobijem 24 čoveka, non-stop i uveče sastanak u Kneza Miloša. Razmatra se kako da se obračunamo s njima, i onda mi Zoran kaže: "Znaš, Dražo, daj da mi ovo rešimo drugačije malo, polako, bez tenzija. Najbolje bi bilo da se ti opet malo skloniš u Englesku". Ja pobesnim, uzmem onu kristalnu pepeljaru i gađam ga. Naravno, promašim. Pa sram te bilo, pola života nosim pancir zbog tebe! Milošević hoće da me ubije zbog tebe! Sada si na vlasti i ne možeš da me zaštitiš. Izvedi, bre, tenkove na njih! I odem, nisam mogao više to da slušam. U tri ujutro zove me Guri i kaže: "Izađi, čekaju te ispred u džipu, treba da se vidimo". On mi kaže da je Zoki ipak odobrio akciju da Žandarmerija napadne bazu JSO u Kuli i da ih sve pohapsi. Taman sam pomislio, dobro je, osvestio se. Kad - ništa. Već za par dana mi je rekao da od toga nema ništa, ne može da rizikuje ljudske žrtve bla, bla, bla. Nije prošlo par dana, desio se Limes.

Onda kada je Zoran otišao, osećao sam se kao da mi je umro drug, koji je, eto, slučajno u tom trenutku bio predsednik Vlade. Tako sam se osećao i to sam osećao prema njemu. Dok sam stajao pored kovčega i slušao Amfilohija kako govori ono "ko se mača lati, od mača će i poginuti", znao sam o čemu priča. Nije on mislio tada na ovaj ološ, mislio je na njega.

Zoran Sinko

Mojim jajima gađali RTS

Milošević je hteo da me ubije i to nekoliko puta. Bili su oni protesti protiv izborne krađe 1996. Zima. Demonstracije, ludilo, lupaju se šerpe, a masa na ulicama i zove mene Zoran i kaže: "Ej, je l' možeš da nam daš šleper jaja. Hoćemo da gađamo RTS jajima". U to vreme šleper jaja je 30.000 maraka. I pristanem da mi plate koliko to mene košta i još malo manje i u nekoliko manjih vozila donesem to i podelim demonstrantima. I onda za dva dana u nekim engleskim novinama izađe na naslovnoj strani slika RTS oblepljen jajima. I meni već stiže dojava sa strane da ću imati problem. Ali okej, očekivao sam to. Dođe inspekcija i naoružana policija kod mene u firmu, kao kontrola. Ali onda me zove Zoran da dođem brzo kod njega, a tamo Vučela. I kažu mi da su rešili da me ubiju i da moram da bežim. I ja krenem kolima ka Horgošu i kažem sebi zašto bežiš iz svoje zemlje. Okrenem Jovicu Stanišića, nađem ga u nekom helikopteru na Kosovu. On iznenađen: "Dilbere, zar ti nisi otišao? Jesi ti normalan?". Shvatim da ni DB u tom trenutku ne može da mi pomogne i onda odem u London, čučao sam tamo nekoliko meseci.

Stanišić hteo da hapsi Slobu

Jovica je bio na našoj strani. Hm, možda nije dobar termin "na našoj strani". Ali bio je razuman čovek. Video je gde to ide i stalno nam govorio: "Ja ću njega (Slobodana Miloševića, prim. ur.) staviti u kućni pritvor. Ali vi morate da imate neki plan i neka rešenja". Posle je i on bio u silaznoj putanji, njega su sklonili brzo, a onda je nastao haos kada je Rade Marković došao. Kad je bilo bombardovanje, držao sam Zokija u šteku u stanu kod moje tetke, koja je živela u Švedskoj i imala prazan stan. Znaš gde? Na Studentskom trgu, tačno preko puta stana gde je Zoki živeo. Oni ga traže po celoj Srbiji, a on se nije pomerio sto metara.

Spojio sam Đinđića i Legiju

Ja sam ih spojio. Sreli su se u džipu. Crni "linkoln navigator", mislim da je bio Limunov. Mi smo došli s njim, ja i Čume, koji mi je bio kao telohranitelj. Preko Gurija sam dobio signal da oni hoće sastanak i došao sam odmah u Skupštinu grada. Tamo je bio Zoran sa Ružom. Kažem Zokiju: "Legija hoće da se vidite". On me pita šta da radi. Ruža viče: "Nemoj da ideš, ubiće te, Zorane! Neka ide Dragoljub. Ja kažem: "Pa šta onda, da ubije mene?" Ona kaže: "Pa ti imaš Čumeta". I dobro, mi odemo. Nađemo se tamo, bila je prošla ponoć. Dođe Legija s ovim njegovim pratiocima i sad mi svi treba da sednemo u jedan džip - Zoran, Legija i ja. Kad hoće i Čume da uđe... Ja mu kažem "gde ćeš ti", a on meni, kao, "kako gde, pa ako ne uđem s tobom može obojicu da vas ubije". Pa neka nas ubije ako smo tako glupi, ne možeš unutra. On kaže dobro, ali neprimetno repetira pištolj i gura mi u rukav. I tako ja sedim napred s pištoljem, s Legijom i Zoranom.

Dil za 5. oktobar

Legija je rekao da će poštovati volju države. Ali bitniji sastanak je bio 6. oktobra ujutro kod mene, kada se Legija zakleo nad tom ikonicom da će ga štititi. I sad kad je on to izgovorio, tražio je od Zorana da mu da reč. Zoran kaže: "Kakva reč, daj pusti sad to, ne mogu ja da ti dam reč, ja sam političar, biću premijer možda, ne ide to". Legija insistira na tome: "Ne, ne, daj mi reč". Zoran kaže: "Evo, Draža će ti dati reč". I ja se okrenem i kažem mu: "Ako je tako, imaš moju reč da će sve biti okej dokle god si ti okej". Verovali smo mu. Legija je bio sposoban za posao kojim se bavio. Mi dobijemo njegov dosije i vidimo da je otprilike Rambo za njega ništa... Tačan, precizan, pedantan. Ali desio se posle taj problem u Grčkoj. Legiju su uhapsili tamo i Zoran je organizovao da se milion maraka ili evra, ne znam ni sam odakle, da tamo da se on vrati u Srbiju. Šta će nam to? Zašto to radimo? Pa nije on otišao po zadatku države, nego privatno. I još ga oni jure za neko ubistvo dole. Bio sam protiv toga...

Legiju smo provalili za Stambolića Na jednom sastanku Zoran kaže Legiji: "Ej, ovde imamo veliki problem, moraš da nam pomogneš". Ovaj kaže: "Nema problema, o čemu se radi?" I mi kažemo da ne možemo da rešimo ubistvo Ivana Stambolića. Odjednom on bled ko krpa. Tuc-muc, kao, ništa on ne zna. I ja i Đinđić ukapiramo da on ima neke veze s tim.