NATO PLETE MREŽU OKO SRBIJE i želi novu gvozdenu zavesu OD BALTIKA DO MEDITERANA!

Deo mojih kolega, novinara i istraživača sklon je da međunarodne odnose tumači kao teorije zavere. Nema nikakve teorije zavere, postoji samo zavera. U završnoj deklaraciji NATO sve piše i nisam siguran da evropske zemlje mogu da se odupru inicijativi SAD. Plan NATO je jasan: najpre (Severna) Makedonija u članstvo, zatim samozvano Kosovo, a onda i BiH. U takvim okolnostima ni Srbija ne bi imala previše izbora 

Analizu Dušana Prorokovića iz Centra za strateške analize prenosimo u celini!

Postoje i teorije, kao ona Semjuela Hantingtona o kojoj je govorio prof. Milomir Stepić. A postoje i strategije i doktrinarna dokumenta država koje su velike sile i akteri međunarodnih odnosa u kojima se može dosta toga pronaći. Neophodno je samo čitati. E, sad, što s kod nas i u zemljama u okruženju malo čita, to je već druga stvar.

Crno na belo

U završnoj deklaraciji NATO sve piše i nisam siguran da evropske zemlje mogu da se odupru inicijativi SAD.

Dosad je svako na svoj način tumačio obavezu da za vojne rashode na osnovu članstva u NATO izdvaja dva odsto, pa su neki to shvatili kao dva posto iz budžeta, pa dva odsto BDP, ili BDP računatog prema paritetu kupovne moći, pa je tako došlo do diskrapance da pojedine članice izdvajaju 0,5 odsto BDP-a za vojne namene, a SAD čak 3,7 odsto.

Inicijativa Donalda Trampa je veliki udarac na budžete evropskih država. Ako bi, recimo, Srbija bila članica NATO, to bi značilo da treba da biusmo do 2024.  projektovanim rastom, morali da trošimo od 1,7 do dve milijarde dolara u te svrhe. Gde u ovakvoj zemlji naći toliki novac i kako uopšte obrazložiti zašto se toliki novac izdvaja u te namene, ako smo svi u NATO.

Takođe, evropske zemlje se suočavaju sa velikom ekonomskog krizom, a treba objasniti građanima Nemačke i Francuske da će se njihove plate smanjivati radi novog naoružavanja. A čemu novo naoružavanje?

Ako se povećava vojni budžet, vi ta sredstva morate da povučete iz nekog drugog budžetskog razdela - zdravstva, obrazovanja, socijalne pomoći ili nečega četvrtog - što će svaka država za sebe rešavati.  

Ako se ovo primeni, ne vidim da će pola evropskih vlada i lidera do 2024. godine opstati, bez obzira koliku većinu ili kakvu popularnost danas imali. I to je situacija za povećanje izdataka na samo dva posto, o četiri uopšte ni ne govorim.

Međutim, imate i ono što je profesor Stepić pomenuo: korišćenje NATO kao instrumenta za pritisak SAD na evropske države i narode, čemu se EU ne može suprotstaviti u ovom momentu.

S druge strane imamo i nov strategijski dokument Kine, koji je preksinoć objavljen u japanskim medijima, gde u uvodu piše da Kina mora izbeći svaki konflikt sa SAD, ali da sukobljavanje nije isključeno i da, ako do sukoba dođe, Kina mora pobediti.

Dakle, mi prisustvujemo procesu nove militarizacije međunarodnih odnosa. Kina je poslala poruku da će se aktivno naoružavati, o ruskoj spoljnopolitičkoj koncepciji i doktrini odbrane ne treba puno ni trošiti reči, vidimo da SAD sve više izdvajaju za vojne namene i pitanje je, ako Evropa zaostane za ova tri pola moći - kakva će njena sudbina biti.

Da li se Trampovo insistiranje na četiri odsto odnosi na pripreme NATO za sukob sa Kinom?

Rusija (ni)je prioritet

Pre svega, na konflikt sa Rusijom, pa tek u drugom koraku sa Kinom, jer konflikt sa Kinom može napraviti zemljotres u globalnoj ekonomiji što SAD ne odgovara.

Rusija u svetskoj ekonomiji učestvuje sa 1,2 odsto. Nije strašan ekonomski potres ako pritiskom pravite inflaciju u Rusiji, ukoliko joj uskratite neke tehnologije ili vodite trgovinski rat na ovaj način n koji se vodi. Kina u svetskoj ekonomiji učestvuje sa 18,2 odsto u ovom trenutku. Svoje devizne rezerve drži gotovo pa isključivo u dolarima.

Nemačka ekonomija zavisi od razvoja tehnologija u Kini. Imamo obrnutu situaciju od pre dvadeset godina kada je kineska ekonomija zavisila od kupovine patenata u SAD. Danas je Kina postala veliki inkubator tehnološkog razvoja u svetu. Tako da se sukob sa Kinom neće odigravati brzo i pre bih rekao da će SAD daljim pritiscima na Rusiju pokušati da onemoguće kinesko-ruski savez, jer je to garancija uspostavljanja ravnoteže snaga u međunarodnim odnosima.

Šta će Trampu sukob sa Rusijom koja ima ovakvo naoružanje? Sumnjam da će doći do oružanog sukoba, jer je nemoguće ući u takav sukob bez dramatičnih posledica po ceo zapadni blok. Pre bih rekao da će se nastaviti ekonomsko iscrpljivanje Rusije, politički pritisci na nju i geopolitičko krunjenje oboda Rusije.

U tom kontekstu bih rekao nešto o Balkanu - zašto je on danas važan za NATO i šta to možemo pročitati u završnoj deklaraciji?

TAČI: POSTOJI MOGUĆNOST PROMENE GRANICA KOSOVA, ako se tako dogovore Priština i Beograd!

Cilj SAD, što se može videti iz Trampovog inauguracionog govora, jeste da osujete stvaranje ravnoteže snaga u međunarodnim odnosima. Kina ima dovoljnu ekonomsku moć, Rusija ima dovoljnu vojnu moć da koordiniranim aktivnostima uspostave ravnotežu snaga prema SAD. Ukoliko se spreči koordinacija aktivnosti Rusije i Kine, SAD će u globalnim okvirima verovatno ostati kao ubedljivo najdominantnija sila.

Taj put sada ide kroz provociranje Kine i uvođenje carina i jednim brutalnim napadom na Rusiju, koji se ne odigrava direktnim oružanim sukobljavanjem, jer bi to izazvalo dramatične posledice, već trgovinskim ratom, sankcijama, raznim političkim merama (suspedovanjem članstva u Savetu Evrope, zabranom učešća na Olimpijskim igrama (pa su Rusi učestvovali kao nezavisni takmičari - a ne predstavljaju svojuzemlju). To će se nastaviti.

Ono što je vidljivo na Briselskom Samitu NATO, jeste da Rusija ostaje u fokusu.

Upadljivo je bilo da se informator mogao pronaći ne samo na službenim jezicima - engleskom i francuskom, već i na ruskom i ukrajinskom. Ovaj podatak nam ukazuje o čemu se najviše raspravljalo i šta su, u geostrategijskom smislu, najvažniji ciljevi u narednim godinama.

NATO nastavlja politiku vršenja kontinualnih pritisaka na zapadne granice Rusije i Belorusije. U završnoj Deklaraciji usvojenoj na Samitu u Briselu to je lako uočljivo. Od prvih deset, po pravilu najznačajnijih tačaka, čak sedam se tiču „ruskih agresivnih akcija".

MOSKVA OTVORENO NA STRANI SRBIJE: Problem Kosova biće rešen samo POD USLOVIMA KOJI SU PRIHVATLJIVI ZA BEOGRAD!

Moskva se optužuje za „vođenje hibridnog rata", „dezinformacione kampanje", „nekonstruktivno postavljanje u Siriji", „nelegalnu aneksiju Krima" i td. Takođe, lideri članica NATO su izrazili „čvrstu podršku teritorijalnom integritetu i suverenitetu" Ukrajine, Moldavije i Gruzije (tačka 7), tako podvlačeći da ne priznaju niti referendum na Krimu, niti odluke Osetije i Abhazije.

Naziru se i neke kontramere koje će biti preduzete, pre svega kada se radi o „odgovorima na hibridne pretnje", ali i kada je reč o povećavanju stepena koordinacije i korišćenju drumske i železničke infrastrukture evropskih članicade treba proširiti ili ojačati. Jer je problem bio u prevelikom čekanju na granicama. Oni sada uvode takozvanii "šengen" za vojne snage, tako da će transpot vojnih snaga sa zapada na istk biti mnogo veći i brži.

Sužen manevraski prostor

Posmatrajući iz šireg političkog konteksta, NATO i nema manevarskog prostora za drugačije postavljanje. Na Bliskom istoku, a u Siriji pre svega, doživljen je težak poraz i ruski interes čvrsto instaliran, a takođe, tu ne vidimo ni postojanje konsenzusa unutar NATO.

Poslednji napad na Siriju izvele su snage SAD, Velike Britanije i Francuske, bez ostalih saveznika. Nemačka se tome žestoko usprotivila. A pokušajima pravljenja zaokreta prema Iranu, koje čini Donald Tramp, usprotivili su se svi u Evropi, uključujući i Emanuela Makrona i Terezu Mej.

Najmanji zajednički sadržalac, pitanje zahvaljujući kojem se održava prividno jedinstvo unutar NATO je - Rusija. Međutim, tu se uočava razlika u uzrocima konfrontacije sa Rusijom.

SRPSKI PARLAMENT NIJE NA PRODAJU, ALI JE VIŠE NEGO ZANIMLJIVO ZNATI DA VREDI - VIŠE OD MILIJARDU!

Dok je za SAD najvažnija stvar energetska bezbednost i pokušaj prekidanja svih „gasnih veza" između Rusije i EU, za Nemačku je ključno da zadrži Ukrajinu u „srednjoevropskoj orbiti". Otuda i mimoilaženja u raspravama između Trampa i Merkelove, kao i disonantni tonovi koje smo mogli čuti prethodnih dana.

Da potpuno banalizujem ono što se dešavalo, ulazeći u rizik da napravim pogrešnu procenu: Tramp bi se lako dogovorio sa Putinom oko Ukrajine kada bi imao garanciju da će Rusi smanjiti svoje učešće na evropskom tržištu energenata, treba li i spominjati - u korist američkih proizvođača; isto tako, Merkelova bi napravila krupne koncesije ne samo oko dalje energetske saradnje već i povodom „evropskih sankcija" Rusiji kada bi Putin popustio oko Ukrajine i dozvolio ono što vlasti u Kijevu nazivaju „reintegracijom Donbasa".

Treba navesti i da Britanci strpljivo čekaju sa strane, i zbog dugoročnih, geopolitičkih interesa, ali i zbog kratkoročnih, koji se tiču slabljenja pozicije EU u pregovorima oko „Bregzita", verovatno će voditi fleksibilnu politiku sa ciljem kontinualnog podrivanja i pozicije Rusije, ali i pozicije EU, prvenstveno se oslanjajući na partnere u Istočnoj Evropi.

Stvari unutar NATO, dakle, postaju sve kompleksnije. Ipak, to ih nije omelo da usklade svoju definiciju neprijatelja.

U tom kontekstu treba sagledavati i poruke o „Zapadnom Balkanu" sa Briselskog samita. Iako je u Deklaraciji „balkansko pitanje" skoro pa na samom začelju, iza tema Sirije, Libije, Avganistana, Severne Koreje i čak - Tunisa, našem delu sveta se posvećuje neverovatnih šest tačaka (59-64) od ukupno sedamdesetdevet. Niti manjeg regiona, niti više priče oko njega!

Nesumnjivo je da za NATO Balkan predstavlja važan region. Otuda i formulacija o neophodnosti „podrške evro-atlantskim težnjama" (tačka 59),ne samo za vlade nego i za NVO, medije i verovatno neke druge strukture, te hvalospevi o Crnoj Gori i (Republici Severnoj) Makedoniji (tačke 62 i 63).

Očigledan cilj je da se ubrza širenje NATO na sve „zapadnobalkanske države". I dok se (severno)makedonske vlasti upozoravaju da hitno ispune obaveze preuzete Prespanskim sporazumom (dogovor Cipras-Zaev), kako bi se sve oko prijema u NATO oposlilo već sledeće godine (o obavezama Grčke nema nijedne jedine reči, što direktno pokazuje ko iz ovog ugovornog odnosa izlazi kao pobednik, a ko kao apsolutni gubitnik), oko Srbije se plete „politička mreža".

Za to će u ovoj fazi biti korišćena politička sredstva i u tom smeru su instrumentalizovani pregovori između Beograda i Prištine. Obe strane se, naime, „ohrabruju" da nastave u cilju potpisivanja „pravno obavezujućeg sporazuma" (tačka 61), poziva se Srbija da nastavi „plodnu saradnju" sa NATO, o njoj se piše biranim rečima, ali sve to treba sagledavati ne separatno, već uz osvrt na zasebnu tačku posvećenu Kosovu (tačka 50).

Iz teksta Deklaracije ne samo da proističe kako je status „Republike Kosovo" rešen (nema tu ni pomena o nerešenom statusu, fus-notama, Rezoluciji 1244 i sl.), već se eksplicitno podržavaju „vlasti Kosova" i navodi kako je „razvoj bezbednosnih organizacija" na samom Kosovu u interesu ne samo Kosova, već i celog regiona. NATO najavljuje formiranje oružanih snaga „Republike Kosovo" i taj proces će verovatno biti organozovan pod njihovim kišobranom.

Kina se sprema

Istina, neće to ići tako brzo kao što Albanci misle (i dalje se piše kako to mora biti u skladu sa do sada definisanim standardima), ali je težnja jasna, a namera iskazana. Oko toga ne treba imati nikakve iluzije.
 
Problematično je i što se posvećuje poseban prostor oktobarskim izborima u BiH, što nije karakteristično za završne dokumente NATO. Konkretno, izražava se očekivanje da će biti organizovani po „demokratskim standardima". Da li to znači da postoji sumnja kako će predstojeći izbori biti „nedemokratski" i kakve su posledice ako ih NATO i ključne zapadne zemlje označe kao nedemokratske?

Mnogo puta smo prethodnih godina slušali kako živimo na prostoru potpuno nebitnom za velike sile. Veliki igrači se na nas i ne obaziru, mi smo periferija periferije. To je bilo tako da bi se anestezirala i naša politička javnost  i rukovodeće strukture.

AMERIČKE DEMOKRATE ZAPENILE OD BESA: Sramota je kako se Tramp PREPLAŠENO ULIZUJE tiraninu i siledžiji Putinu!

Ovakav pristup je pogrešan, jer Balkan, sam po sebi, ima veliki geopolitički značaj, a u tekućim uslovima, kada NATO dodatno potpiruje antirusku histeriju - još i više. I to vidimo iz ove završne deklaracije. Jednostavno, NATO želi da spusti novu „gvozdenu zavesu" od Baltika do Mediterana (prof. Stepić je pomenuo Inicijativu tri mora) uključi sve zemlje sa ovog prostora u svoje članstvo i tako neometano planira sve dalje akcije, kako protiv Rusije, tako i na Bliskom istoku. Istovremeno, opasnost je za NATO da neke „zapadnobalkanske zemlje" ostanu „nepokrivene", jer se onda sa te teritorije mogu planirati i izvoditi „hibridne akcije" i „plasirati dezinformacije" kako Rusa, tako i Kineza ili ko zna koga trećeg.

Strategijski interes je da se sve zapadno-balkanske zemlje uključe u NATO.

Druga je stvar što u uslovima kakvi su unutar NATO, kao i sve većeg nerazumevanja na relaciji SAD-EU, ostaje otvoreno pitanje: koliko je ovakav projekat ostvarljiv?

Za Srbiju je važno da poruke sa Briselskog samita shvati realno, bez relativizacije i bagatelisanja. Za NATO su pregovori sa Prištinom očigldno „svršen posao" koji treba da rezultira potpunom legitimizacijom statusa „Republike Kosovo" u međunarodnim odnosima (stolica u UN), a zatim bi se ubrzao prijem „Republike Kosovo" u NATO. Paralelno sa tim bi se „rovarilo po BiH" u cilju smanjivanja uticaja srpskih „anti-NATO " političara (to su oni koji nedemokratski organizuju izbore), ali i nadležnosti Republike Srpske.

Plan NATO je jasan: najpre (Severna) Makedonija u članstvo, zatim „Republike Kosovo" u članstvo, a onda i BiH u članstvo. Na kraju, u takvim okolnostima, za nekoliko godina ni Srbija ne bi imala previše izbora. 

Analizom poslednje Dekaracije NATO vidljivo je da se za Srbiju ništa ne završava zaključivanjem nekakvog „pravno obavezujućeg sporazuma" sa Prištinom. Zapravo, igra za nas tek tada počinje! Posle toga bi zvanični Beograd morao biti kooperativan i oko NATO planova u BiH, ali i po pitanju sopstvenog učlanjenja u ovu Alijansu. A onda i dalje, kao i netom primljeni Crnogorci: sa vojskom u Letoniju i Irak. A ko zna: možda i na Kosovo, u sastav KFOR. Da poniženje bude kompletno, a bilo kakvo vođenje racionalne politike do kraja obesmišljeno.