Sport
KADA JE NIKOLA JOKIĆ POBESNI: Ovako je treneru Majku Melounu očitao lekciju
127. 12. 2024. u 17:20
227. 12. 2024. u 17:20
Vesti
OBAVEZNO PROČITAJTE! OVO JE KOMPLETAN GOVOR PREDSEDNIKA VUČIĆA NA OBELEŽAVANJU 100 GODINA OD POBEDE U PRVOM SVETSKOM RATU!
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je juče Svečanoj akademiji povodom obeležavanja sto godina od pobede u Prvom svetskom ratu i tom prilikom održao nadahnuti govor
Pročitajte govor srpskog predsednika povodom ovog značajnog datuma u istoriji Srbije i sveta:
Na današnji dan, pre stotinu godina, junačka srpska vojska okončala je trogodišnju nemačku i austrougarsku okupaciju i oslobodila Beograd! Posle proboja Solunskog fronta Prva armija vojvode Petra Bojovića forsirano je gonila neprijatelja iz časa u čas, iz juriša u juriš, oslobađala u jednome dahu jug Srbije - od Vranja, Vladičinog Hana, Grdelice i Leskovca do Niša iz koga su okupatorske snage isterane 12. oktobra 1918. godine. Za samo 46 dana srpska vojska je u oslobodilačkom naletu prešla 500 kilometara od Soluna do Beograda, kada su komite u ranu zoru, na današnji dan, ušle u Beograd kao prethodnica Prve armije.
Negde u ovom gradu, među uspomenama koje su toliko puta nadzidane, u ulicama koje su prešle preko vekova, u svom tom previranju, u istoriji, magičnoj baš koliko je i on, još postoji taj stari trag.
Foto: Beta/Milan Obradović
Prva armija. Novembar. Bojović. Sloboda. I - Beograd.
Ime koje zagrmi, kao grom iz vedra neba, tako ga je opisao Crnjanski.
Nepunih 37 meseci od herojske odbrane Beograda oktobra 1915. godine legendarna komanda majora Dragutina Gavrilovića napokon je izvršena. „Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao!".
Pustoš opljačkanog grada, vatra i dim zapaljenih magacina, u osvetničkom besu srušena železnička stanica, uz već ranije granatirane najznačajnije institucije srpskog identiteta i kulture, od Saborne crkve i Srpske akademije nauka i umetnosti do Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta, porušene crkve Ružice, škola i hotela, - to su zatekli oslobodioci Beograda iza okupatorske vojske koja se povlačila. Ali zatekli su i neuništivi slobodarski duh građana koji su, od Slavije do Kalemegdana, pred pobedničkim jedinicama srpske vojske postavljali tepihe od cveća.
Doći do Beograda, značilo je - doći do slobode. Ući u Beograd, bilo je-vratiti Srbiju sebi, i svojoj deci.
U velikom ratu pobedili su mali ljudi, obični i bez velikih škola, često maleni po stasu i po godinama - od osmogodišnjeg siročeta Momčila Gavrića, dobrovoljca i najmlađeg podoficira na svetu, do 1300 kaplara, proslavljene jedinice čije je geslo bilo „Ni koraka nazad", a čiji je manji broj dočekao kraj rata. Zajedno sa redovnom vojskom i trećepozivcima, u jednoj misli i jednom osećanju, odazvali su se čitavim svojim bićem naredbi koju je pred Solunski front izdao vojvoda Živojin Mišić: „Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u Otadžbinu!"
I nisu oni tada, samo na sanduke s municijom ispisali ono čuveno - Ne štedi! Malo je to bilo za njih, za Srbiju, za Beograd koji je čekao.
Napisali su to, ne štedi, svako od njih, na svoje grudi, svoje živote, verujući da postoji ono što vredi baš toliko - da se život da, gotovo rasipnički, bez straha i bez svake rezerve.
Beograd je toliko vredeo. Srbija je toliko vredela. Bila je to cena slobode.
Foto: Beta/Milan Obradović
Prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919. godine, Srbija je izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28% od celokupnog stanovništva. Poginulo je ili umrlo od rana i epidemije 402.435 vojnika. Prilikom prelaska preko Albanije umrlo je 77.455 vojnika, u borbama na Solunskom frontu 1916-18. godine 36.477, pobijeno ili umrlo u zarobljeništvu 81.214, a 34.781 vojnik umro od rana ili bolesti na teritoriji Srbije 1915. godine.
Gubici među civilima bili su jezivi 845.000. Od oko 200.000 građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo preko 140.000 ljudi. Epidemija pegavog tifusa 1914/1915 odnela je 360.000 ljudi.
Kada bismo svakome od naših predaka koji su svoje živote izgubili u Velikom ratu održali samo jedan minut tišine, ćutali bismo neprekidno 866 dana, ćutali bismo dve godine, četiri meseca i 14 dana.
Ali kada bismo njih pitali siguran sam da bi rekli da odćutimo samo jedan minut, a sve ostale godine, mesece, dane, sate i minute da provedemo pričajući o njihovom junaštvu, njihovoj borbi i njihovoj žrtvi. O ceni kojom je plaćena sloboda. Da umesto ćuteći, sve to vreme i još hiljadu puta više provedemo radeći za Srbiju onako predano i posvećeno kako su oni za nju vojevali.
Ideal slobode i nesalomiv moral vodili su srpski narod kroz neravnopravne bitke sa najvećom vojnom silom toga doba. Junaštvo i vojne veštine srpskih vojnika i njihovih vojvoda trijumfovali su na Ceru, na Kolubari i na Kajmakčalanu. Rodoljublje, odlučnost, hrabrost i žilavost učnili su da Srbi posle albanske golgote i gubitaka koji su procentualno najviši u istoriji ratovanja, izađu kao pobednici. Glava neprijatelja, nemački car Viljem je rekao: „Šteta što taj mali narod nije moj saveznik!"
Veliki rat nam je stvorio i velika prijateljstva i brojne poštovaoce u svetu. Maršal Francuske i počasni vojvoda srpske i jugoslovenske vojske Franše d'Epere govorio je o Srbima kao seljacima koji su se „bez napora pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. Zbog njih sam gord - rekao je Franše d'Epere - što sam ih predvodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske." Flora Sends, Engleskinja, prvi stranac i prva žena oficir u našoj vojsci još u to doba suprotstavljala se negativnim predstavama koje su u njenoj zemlji postojale o našem narodu. Srbija mora da u večnu knjigu svojih prijatelja ubeleži ime Elefteriosa Venizelosa, velikog grčkog državnika koji je, uprkos protivljenju svoga kralja, omogućio našoj vojsci da se bezbedno evakuiše na Krf i oporavi za ofanzivu čija kruna je bila oslobađanje Beograda na današnji dan, pre ravno jednog veka. Naše misli večeras upućene su srpskim prijateljima ruskom caru Nikolaju II Romanovu, Arčibaldu Rajsu i američkom predsedniku Vudrou Vilsonu koji je za Njujork tajms 18. juna 1918. godine dao izjavu pod naslovom „Slavimo Kosovo kao Dan časti". Sećamo se sa pijetetom britanskog admirala Ernesta Trubridža koji je sa Srbima branio Beograd 1915. godine, prošao sa našom vojskom albansku golgotu i 1. Novembra 1918. godine ušao u oslobođeni Beograd. Klanjam se svima koji su srpski prijatelji, a koji večeras nisu pomenuti ili ih je neopravdano prekrio zaborav.
Istorija ovih prostora, istorija ovog grada, rušenog više od četrdeset puta, i nije ništa drugo nego neprestano davanje, život za život, život za slobodu, život za kraj ropstva, ali, opet, nikad niko nije za sobomostavio toliki dug, toliku obavezu, kao ta vojska seljaka, - Šumadinaca, Gedža, Moravaca, Podunavaca, Podrinaca, Resavaca, Era, Timočana, Čarapana, Vrcana, Mačvana.Onih koji su kod kuća ostavili plugove i kose, uzeli puške, frule i šarenice, i otišli na put u istoriju. Onih koji su, za nas, posejali sebe. Odavde, do Krfa i Bizerte, i od Soluna, do Jadrana.I koji su zalili to seme sopstvenom krvlju, bez potrebe da taj dug, bar zavedu, i da ga ikada, od nas potražuju, ili naplate.
I danas, sto godina kasnije, svi oni, Prva armija, Gvozdeni puk, Drinska divizija, svaki od 1300 kaplara, Bojović, Mišić, Stepa, Aleksandar i Putnik cela ta herojska družina, svaka glava položena na oltar otadžbine, ta nesebičnosti ta količina datog, kroz ono najvrednije, život, jesu, pre svega, obaveza.
Ona koja mora da odgovori na pitanje - da li smo mi, danas, dokaz da je sve to vredelo.
Foto: Tanjug/Sava Radovanovic
Oni su odgovor na to pitanje, bez ikakvog oklevanja, dali. Verovali su, u svako sledeće pokoljenje, u svaku godinu koju su nam poklonili, u naše uspehe i u naše greške.
I sada je na nas red. Da ovim gradom, ovom zemljom, svime što ćemo da podignemo, napravimo, stvorimo, i mirom, svakim životom koji štitimo, pokažemo da jeste vredelo.
Sve ostalo, obesmislilo bi ceo taj, njihov, nadljudski napor, da iza sebe, ostave nas, slobodne, usvojojzemlji.
Sve ostalo, bilo bi skrnavljenje uspomena, na one koji su samo tu uspomenu i tražili, i ništa više, ni od koga.
Zato što su oni sve to uradili, i nas i Srbiju ostavili, osvojili, ne da bi mi sve to proćerdali, nego da bi stvorili nešto veliko, i lepo, i još lepše. Život se, uostalom, tako lako ne polaže, ako se ne polaže upravo, za život. Za nastavak, za mir, za ljude koji više neće morati da padaju, da bi drugi mogli da se usprave.
Životi, za Beograd, za Srbiju, jesu, tada dati, neštedimice, baš da bi oni postaliono mesto iz Miloševog Lamenta, koje tako jasno kaže - u njemu nema besmisla, ni smrti.
U predgovoru srpskom prevodu traktata O slobodi Džona Stjuarta Mila, tada knežević, a potonji kralj Petar I Karađorđević kaže:
„Sloboda narodu otvara oči, da upozna svoje mane, pa da ih leči, sloboda mu daje prilike, da pozna svoje vrline, te da ih razvija i ulaže u delatnost kojom čeliči svoju snagu, unapređuje svoje umno i fizičko blagostanje, da sobom i u saradnji sa ostalim narodima, primiče celo čovečanstvo cilju, koji mu je Bogom namenjen."
Retki su redovi koji na tako slikovit način, gotovo do same srži, opisuju smisao slobode. I kada ih do kraja izučimo i razumemo shvatićemo da li smo za slobodu prethodnih 100 godina radili i živeli makar onoliko koliko su naši preci za nju ginuli.
Danas, sto godina posle Velikog rata, velikih patnji i stradanja, velikih borbi i velike pobede stoji uspravna, ponosna i suverena Srbija, a obraz Beograda, naše prestonice je svetao. Suočeni smo sa sličnim nedaćama ali poučeni svojom teškom i slavnom prošlošću, mislimo i rukovodimo se svojom budućnošću. Ova Srbija mukotrpno čuva svoju nezavisnost i vojnu neutralnost, bori se za privredni, naučni, kulturni i svaki drugi napredak. Srbija čije promišljeno rukovodstvo napokon, čuvajući teško stečenu slobodu, upoznaje naše mane da bismo ih lečili, upoznaje naše vrline da bismo ih razvijali i ulagali u delatnost kojom čeličimo svoju snagu, unapređujemo svoje blagostanje, a sve to činimo ne osamljujući se, već sarađujući sa svima, uvažavajući druge i poštujući sebe.
Foto: Tanjug/Sava Radovanovic
Mi smo ta generacija, koja treba da svojim potomcima postane ponos, i to tako što ćemo im ostaviti budućnost.
I ako sam zbog nečega srećan, onda je to činjenica da ovo sve više jeste taj grad, milionski, veliki, brz, moderan, grad koji se gradi, vrti, grad mladih, grad poslova, grad mostova i kranova, baš onakav kakav su oni želeli.
I učinićemo ga još lepšim, još većim, bogatijim, baš kao i celu našu Srbiju, našu otadžbinu i našu sinovinu, jer to od nas zahtevaju ti, čiji trag nikda neće biti izbrisan.
Prva armija. Novembar. Bojović. Sloboda.
I njihov, i naš - Beograd. Naša prestonica, čiji je obraz svetao.
Znali smo kako se oružjem brani sloboda. Ugrozili nam je neko, znaćemo to i danas ali je za nas najvažnije da čuvamo mir, jer Srbija više nema 1.247.435 života svojih sinova i kćeri za ratovanje.
Srbija nema vežniju potrebu od mira i dobrih odnosa i saradnje sa svim svojim susedima. Samo u miru možemo da nastavimo da gradimo i uzdižemo našu jedinu Srbiju.
Neka je večna slava oslobodiocima Beograda i Srbije!
Živela Sloboda!
Živeo Beograd!
Živela Srbija!
Postovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, Youtube, Viber.
Pridružite se i saznajte prvi najnovije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti na:
Planeta
KINA ZAPANJILA AMERIKU NOVIM STELT AVIONOM: Ima neverovatne karakteristike i jedini je takav u svetu (VIDEO)
127. 12. 2024. u 10:11
227. 12. 2024. u 10:11
komentari
Svi komentariViktor
pre 6 godina
Svaka cast za govor.... Da je srece bilo da godinama unazad neko ovako govori i podseca zapad i sve ostale na srpsko cojstvo i jusanstvo drugacije bi se danas govorilo... Uvek se treba secati i napominjati koju smo cenu mi platili da bih oslobodili evropu od okupatora tih godina i koliko je srbija i srbin vazan za covecanstvo i evropu.... Nas je sad malo manje od osam miliona a moglo je da nas bude dvadeset miliona celih, da smo bili pokorni i ono sto oni hoce, ali na zalost njihovu, nismo.... Sta ces, vecna slava srbiji ostaje zauvek i ne treba nama ni amerikanac ni nemac da nam stavljaju krunu na glavu, znaju oni ko smo mi veoma dobro ne treba mi da zaboravimo i da se ne secamo... Mi smo srbi i nemamo cega da se stidimo.... A DALI IMAJU ONI CEGA DA SE STIDE??? ZIVELA SRBIJA ZA KRALJA I OTADZBINU.
Ostavite komentar
Pravila komentarisanja:
Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.
Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.
Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.
Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.