ČEKAJUĆI JOVOVU REVOLUCIJU! Pročitajte autorski tekst glavnog urednika Novog Standarda Aleksandra Vujovića

Zašto dr Bakić sve glasnije i samouverenije Srbiji propisuje lek koji podrazumeva formiranje „revolucionarnog suda" i „jurenje po ulicama", pita se glavni urednik Novog Standarda Aleksandar Vujović, čiji autorski tekst prenosimo u celosti

Revolucije fasciniraju ljude upravo zato što nosimo u sebi duboko trag pračoveka. Nasilje je ostalo našom jedinom relacijom sa svetom. Tako se revolucionarni idealizam vrlo često javlja kao maskarada najnižih instikata. Revolucija je, čak i kada brani stvari koje izgledaju idealne, dokaz naše ukupne neinteligencije… - Borislav Pekić.

Pišući o fenomenu poluintelektualca, Slobodan Jovanović nije opisao tek moralno labilnog knjiškog moljca koji je uspeo da se dokopa nekog položaja, premda se baš taj fragment njegovog eseja najčešće citira. To je bio opis poluintelektualca koji je uspeo da se dokopa vlasti i položaja, pa je u laktanju za uspešnom karijerom i materijalnim blagostanjem zaboravio da intelektualni poziv podrazumeva trud u pravcu negovanja određenih karakternih vrlina. No, Slobodan Jovanović se pozabavio i drugim tipom poluintelektualca; ozlojeđenim opozicionarom koji je besan na državu i društvo jer od njih ne dobija uvažavanje koje smatra da mu pripada:

„Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. Nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste. (Jovanović S, Istorija, politika, demokratija, Catena Mundi, Beograd, 2018, str. 176)

Tako se neostvareni poluintelektualac, u nastojanju da zadovolji neuhranjenu sujetu, neprestano kreće ka sve ekstremnijim rešenjima, pokušavajući da manjak znanja i sposobnosti nadomesti viškom srčanosti i galame. A pošto takav pristup – neki bi ga nazvali populističkim – uvek ima svoje kupce, naročito u društvima u kojima se hrabrost uvek cenila više od upornosti, neostvareni poluintelektualac povratnu reakciju mase doživljava kao dugo sanjanu društvenu validaciju, zbog čega sve dublje upada u ono što su psiholozi nazvali Daning-Krugerovom mentalnom zamkom.

Otuda je teško ne setiti se besmrtnih reči Slobodana Jovanovića dok se posmatra evolucija Jova Bakića od umerenog levičara ka revolucionaru boljševičkog tipa, koji iz svih digitalnih ćoškova opozicionog internet univerzuma iz dana u dan sve glasnije i samouverenije ponavlja svoju modifikaciju dositejevske formule za 21. vek: „Revolucija, braćo, revolucija, a ne olovke i izbori.“ Tako je Jovo u prošlonedeljnom Utisku nedelje poslao snažne poruke koje su naišle na oduševljenje tviteraša, internet-opozicionara i drugih ratnika za tastaturom.

Foto: printscreen

Prvo, Jovo poručuje Srbima da zanemare Kosovo jer je to tema koja služi samo za skretanje pažnje sa mafijaških poslova vlasti. Biće valjda da srpska politička oligarhija već 20 godina uspešno instrumentalizuje sve međunarodne adrese – od Berlina i Vašingtona, do Moskve i Pekinga – da glume kako je Kosovo važan međunarodni problem i tako učestvuju u medijskoj dimnoj zavesi koja ovima služi kao paravan za lično bogaćenje.

Pored saveta srpskom narodu u vezi Kosova, Jovo je, govoreći u noći u kojoj su objavljeni rezultati izbora za Evropski parlament, prekorio Vučića što „u ovom trenutku sedi kući i navija za ekstremnu desnicu“. Kao da Vučić navija za „ekstremnu“ desnicu (ako je uopšte navijao) da bi zajedno s njom tamanio Jevreje, a ne zbog toga što se sve suverenističke stranke u Evropi s uvažavanjem izjašnjavaju o srpskom narodu i srpskim nacionalnim interesima.

Međutim, najvažnija poruka Bakićevog gostovanja u Utisku nedelje nema veze ni sa Kosovom ni sa evropskim izborima, već sa činjenicom da se još jednom nedvosmisleno potvrdio kao jedini otvoreni zagovornik revolucije na ovdašnjoj javnoj sceni. Ali ne zagovara Jovo bilo kakvu revoluciju; nikakve mirne, obojene ili ne daj Bože plišane revolucije on ne priznaje. Previše je sve to sterilno i mekano za njegov uzavreli revolucionarni duh; njega neće zadovoljiti ništa manje od „jurenja po ulicama“ i „revolucionarnog suda“.

Ali ni Jovov ekstremizam ni njegova rastuća popularnost nisu ono što najviše zabrinjava u celoj priči, već apsolutna mirnoća savesti sa kojom univerzitetski profesor poziva na nasilje protiv državnih zvaničnika; mirnoća pred kojom bi i Lenjin skinuo kapu. Jovo nije od fele postmodernih rent-a–levičara koji ideale u koje se prononsirano zaklinju formiraju u skladu sa ideološkim smernicama koje im stižu iz soroševskih fondacija (danas migranti, sutra LGBT, prekosutra ekologija; daj šta daš, najvažnije je da je aktivizam kvalitetno dolarski podmazan). Ne, Jovo je levičar starog kova koji iskreno veruje u „Revoluciju“, koja za njega nije nikakav moralno kompromitovani idejni anahronizam, već preko potrebna politička katarza – svojevrsna nasilna šok terapija koja bi svojim razornim dejstvom delovala oplemenjujuće na karakter srpskih vlastodržaca.

JOVO BAKIĆ poziva na nasilje: TREBA S PUŠKAMA UPASTI U RTS!

 

Ali upravo to što Bakić ostavlja utisak čoveka koji iskreno veruje da je osvetničko nasilje etički neproblematičan koncept nalaže nam da još jednom konsultujemo Slobodana Jovanovića. U svojoj čuvenoj psiho-karakternoj portretizaciji četvorice vođa Francuske revolucije koju daje u istoimenoj knjizi, Jovanović najnadahnutije piše o Robespjeru, potonjem samoproglašenom diktatoru koji je mirne savesti skidao glave svakome ko se usudi da misli drugačije od njega:

„Njegova tiranija bila je, po njegovom shvatanju, trijumf njegovog moralnog ideala. Šaljući ljude na gubilište, on je imao blaženo osećanje da ostvaruje najviša i najčistija politička načela. Bilo je terorista koji su ga prevazilazili u svirepostima, ali niko nije činio svirepstva s tako mirnom savešću kao on. Drugi su ubijali kao dželati; on je ubijao kao žrec.“(Jovanović S, Vođi Francuske revolucije, BIGZ, Beograd, 1990, str. 198)

Ovaj opis dobija na težini ne samo u svetlu činjenice da Jovo o neophodnosti nasilnog obračuna govori demonstrirajući mirnoću savesti koja bi postidela i pomenutog Robespjera, već i zato što se u Utisku nedelje direktno pozvao na Francusku revoluciju kao na primer pozitivne društvene promene za koju se zalaže.

Osim toga, Bakić otvoreno govori da će predsedniku države i drugim zvaničnicima suditi „revolucionarni sud“, a to nije nikakva slučajna konstrukcija, već sintagma nastala u Francuskoj revoluciji, što mora biti poznato čoveku koji predaje sociologiju. A o tome kako je funkcionisao čuveni revolucionarni sud dosta možemo saznati iz sledećeg citata:

„Dana 10. juna… Konvent je doneo tzv. prerialski zakon koji je sastavio sam Robespjer, i kojim je teror doteran do svoje krajnje granice. Tim zakonom ubrzavala se i uprošćavala radnja revolucionarnog suda. Optuženom su oduzeta i najosnovnija jemstva; nije mogao imati advokata, nije se mogao pozivati na svedoke, sudilo mu se ‘po moralnim dokazima’, tj. po slobodnom uverenju suda, i jedina kazna bila je smrt. Sve su formalnosti ukinute; sud je mogao poslati na gubilište koga je hteo.“(Jovanović S, Vođi Francuske revolucije, BIGZ, Beograd, 1990, str. 206)

Kao čovek koji svojoj zemlji ne želi krv, nasilje i građanske sukobe, tešio sam sebe mišlju da Bakić, premda sociolog, ipak možda ne zna o čemu govori; da ne zna šta je „revolucionarni sud“; da mu je kao profesoru ipak nekako promakla istorijska zakonomernost prema kojoj se revolucije – barem one dve najslavnije, Francuska i Ruska – po pravilu zaključuju u diktaturama u kojima stradaju hiljade ili čak milioni nevinih ljudi.

Ali nakon što je dr Bakić i formalno Srbiji propisao lek koji podrazumeva formiranje revolucionarnog suda, jurenje po ulicama i ugledanje na Francusku revoluciju, nestale su sve dileme: Jovo Bakić je potencijalni krvavi diktator koji je spreman da mirne savesti presuđuje neistomišljenicima jednako kao njegovi jakobinski i boljševički uzori. Pritom, on je ulaskom u stranačku arenu (bivši član Levice Srbije) jasno pokazao da mu ne fali politička ambicija, a svaka ekstremistička izjava mu dodatno diže popularnost kod sve većeg dela sve ostrašćenijeg elektorata.

Ali iako mu direktno preti revolucionarnim sudom i jurenjem po ulici, nije Bakić najveća pretnja Aleksandru Vučiću, kao nosiocu najveće političke moći u današnjoj Srbiji. Nisu to ni zapadni centri moći, tradicionalno uvek spremni da instrumentalizuju revolucionarne zanesenjake. Niti je to raštimovana opozicija koja nema hrabrosti ni da razmišlja o alternativnoj državnoj politici koja ne bi išla niz dlaku strancima, a kamoli da je glasno zastupa.

Njegov najveći neprijatelj je sopstveno naliv pero. Samo ono ima moć da jednim potezom Srbe pretvori u narod toliko beznadežno ponižen da mu više nikakva bakićevština neće delovati manje privlačno od stanja u kojem se našao.