(VIDEO) SA SRBIMA SLAVIMO VELIKU POBEDU! RUSIJA ŽESTOKO UZVRATILA NATO, AMERIMA I POLJACIMA! Ambasador Bocan-Harčenko otkrio Putinov "odgovor zlu"!

Pred nama su svečani datumi - 75 godina od oslobođenja Beograda i 75 godina Velike Pobede. Drago nam je što ih dočekujemo zajedno sa Srbijom

Prvog septembra ove godine svet će obeležiti tužan datum, 80 godina od dana početka Drugog svetskog rata, najkrvavijeg u istoriji čovečanstva. U Rusiji ne postoji porodica koju nije dotakla ova kolosalna tragedija. Sovjetski Savez položio je 27 miliona života.

Danas se sećamo događaja koji su postali prolog za Drugi svetski rat, shvatajući da bez razumevanja istorije nije moguće graditi sadašnjost. Vreme neumitno prolazi, očevidaca te epohe sve je manje. Ipak, o složenosti predratne situacije, kao i o istinitim povodima za rat nepobitno svedoče arhivska dokumenta.

Iz istorije nije moguće izbrisati popustljivost zapadnih država prema rekonstrukciji vojne moći Rajha, njihovu profašističku neutralnost u Španiji i suzdržanost o pitanju anšlusa Austrije od strane nacista - takozvanu politiku "umirivanja" i "povlađivanja", a u stvari politiku ciničnog sporazumevanja sa nacističkom Nemačkom kako bi njene agresivne težnje bile preusmerene ka Istoku. Alternativa "povlađivanju" tih godina mogao je da postane sistem kolektivne bezbednosti za koji se dosledno zalagao SSSR. Godine 1935. sovjetska vlada potpisala je ugovore o uzajamnoj pomoći s Francuskom i Čehoslovačkom koji je trebalo da postanu okosnica takvog sistema.

U izjavi Narodnog komesarijata inostranih poslova SSSR-a od 17. marta 1938. godine, koja je uskoro nakon anšlusa Austrije bila upućena Londonu, Parizu, Vašingtonu i Pragu, navodi se: "Sutra već može biti kasno, ali danas vreme za to još nije prošlo, da sve države, naročito velesile, zauzmu čvrst, nedvosmislen stav povodom problema kolektivnog spasavanja sveta". Međutim, poziv Moskve je ostao bez odgovora.

Sraman Minhenski sporazum zapadnih država s Hitlerom i Musolinijem 29-30. septembra 1938. godine o predaji Sudetske oblasti Čehoslovačke Nemačkoj postao je vrhunac politike "povlađivanja", označio je kapitulaciju zapadnih zemalja pred nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom. U parčanju Čehoslovačke, ne propustivši priliku, učestvovale su i Poljska, koja je prigrabila Tešinsku oblast, i Mađarska, koja je prisvojila deo Južne Slovačke. Uskoro, nakon Minhena, Velika Britanija i Francuska su s Hitlerom potpisale deklaracije o nenapadanju. Perspektiva stvaranja jedinstvenog antisovjetskog fronta izazivala je u Moskvi sve veću zabrinutost.

Okupacija Čehoslovačke od strane hitlerovaca usledila je 15. marta 1939. godine. Teritorija te zemlje postala je baza za prodor ka Istoku. Plan operacije "Vajs" - upada u Poljsku 1. septembra 1939. godine - Hitler je najavio 11. aprila 1939. Rat u Evropi je postao neizbežan.

SSSR je, ipak, i dalje insistirao na objedinjavanju napora evropskih zemalja radi očuvanja mira, istupivši 17. aprila 1939. s predlogom da se s Velikom Britanijom i Francuskom sklopi trostrani ugovor o uzajamnoj pomoći. U Moskvi su pri tome smatrali da će dogovori s Londonom i Parizom biti punovažni samo ukoliko se njima pridruži Varšava. Ali antiruski raspoloženi vladajući krugovi Poljske bili su ubeđeni da će im Velika Britanija i Francuska pružiti podršku i bez Moskve. Tokom trostrane razmene mišljenja ispostavilo se da Englezima i Francuzima nije odgovarao sovjetski nacrt ugovora koji je predviđao hitnu vojnu pomoć u slučaju agresije. London i Pariz su namerno odugovlačili pregovore, nastojali da svedu sopstvene obaveze na minimum, igrali dvostruku igru - preko obaveštajnih službi Moskva je dobijala informacije o tajnim englesko-nemačkim kontaktima.

Foto: Tanjug

Konačno, u avgustu 1939. godine Velika Britanija i Francuska, kao učesnike u pripremi vojne konvencije, uputile su u Moskvu delegacije koje čak nisu imale neophodna ovlašćenja, dok je Sovjetski Savez zastupalo najviše rukovodstvo oružanih snaga sa narodnim komesarom odbrane na čelu. Pregovori su gubili svaki smisao.

Početkom avgusta 1939. godine, s obzirom na takve okolnosti, Sovjetski Savez je pristao na pregovore s Nemačkom. Sovjetsko rukovodstvo je pri tome bilo informisano o planovima agresora. Na primer, obaveštajna služba je izvestila Moskvu o sledećim Gebelsovim rečima: "Sada koristimo Ruse za magloviti savez. A u stvari kako bi nam pomogli da pobedimo Francusku i Englesku, kako bismo se razmestili svugde gde naš Glavni štab smatra da će biti neophodno, a i kako bismo se konačno obračunali s Rusijom".

Zapravo je Treći rajh pokrenuo inicijativu da se 23. avgusta 1939. zaključi Ugovor o nenapadanju i tajni dodatni protokol o razgraničenju uticajnih sfera. Sovjetska strana bila je primorana da donese tešku odluku. Odluka je doneta u najkraćem roku, kada su postali očigledni, s jedne strane, neminovnost rata s Hitlerom, i s druge, besplodnost trostranih pregovora i realna mogućnost zbližavanja Velike Britanije i Francuske s Nemačkom. Svoju ulogu odigrao je i oružani konflikt s Japancima na Halkin Golu, ratovanje na dva fronta se nije činilo mogućim.

U zoru 1. septembra 1939. godine vojska nacističke Nemačke upala je u Poljsku. Slutnje Moskve su se obistinile: London i Pariz su prepustili Poljake sudbini i, ne gubeći nadu u konfrontaciju Nemačke i SSSR zvanično objavivši rat Nemačkoj, nisu žurili da stupe s njom u pravi oružani sukob, što je značajno olakšalo dalju hitlerovsku ekspanziju.

Već po završetku evakuisanja centralne vlade Poljske Republike, Crvena armija je 17. septembra 1939. stupila na teritoriju Poljske, faktički Zapadne Belorusije i Zapadne Ukrajine, uz direktivu da se ne lati oružja dok poljske jedinice same ne počnu borbena dejstva. Krajem septembra 1939. britanski političar Dejvid Lojd DŽordš naglašava: „SSSR je zauzeo teritorije koje je Poljska svojom snagom osvojila posle Prvog svetskog rata… Bilo bi zločinačko ludilo staviti u isti red rusko i nemačko kretanje".

Ni London, niti Pariz nisu ocenili akcije SSSR kao "agresiju". Za Hitlera koji je izgradio državnu ideologiju na čovekomrzačkim principima rasne superiornosti, i planirao masovno uništavanje čitavih naroda - Jevreja, Roma, Slovena - sovjetski internacionalizam po definiciji je bio zakleti neprijatelj.

Sovjetski Savez je 22. juna 1941. godine postao sledeća žrtva agresije najmoćnije, najorganizovanije ratne mašinerije tog doba. Ipak, sovjetski narod se nije povukao. Po cenu najtežih, nenadoknadivih gubitaka SSSR je dao odlučujući doprinos slomu hitlerovske Nemačke, zajedno sa saveznicima oslobodio Evropu od strahota nacizma i spasio evropske narode od ropstva i istrebljenja.

Nirnberški tribunal, čije presude su postale neodvojivi deo međunarodnog prava, jednoznačno je odredio ko je bio na strani dobra, a ko je bio na strani zla. Drugi svetski rat je pokazao koliko su opasne posledice zločinačkih pokušaja postizanja potpune svetske dominacije, ignorisanja neophodnosti formiranja prostora jednake i nedeljive bezbednosti. Trijumfalna pobeda saveznika postavila je temelje svetskog poretka na načelima kolektivne bezbednosti i međunarodne saradnje.

Naša dužnost je da čuvamo sveta sećanja na žrtve nacizma, besprimerno junaštvo vojnika koji su se borili radi naše slobode, bratstvo antihitlerovske koalicije. Neka ta istorijska iskustva postanu osnov za jačanje međusobnog poverenja i razumevanja, razvoj svestrane saradnje suverenih država u interesu mira naše generacije i onih narednih.

Pred nama su svečani datumi - 75 godina od oslobođenja Beograda 20. oktobra 2019. godine i 75 godina Velike Pobede 9. maja 2020. godine. Drago nam je što ih dočekujemo zajedno sa Srbijom.
 
Autor Aleksandar Bocan-Harčenko, ambasador Rusije u Srbiji