PS: Dnevni list "Danas" ne želi da objavi naš odgovor na uvrede bivšeg muža Bojane Lekić

Slaviša Lekić je dugo mislio da je trebalo da bude hrabriji od Olivere Zekić, duhovitiji od Aleksandra Tijanića, veći švaler od Milorada Vučelića, pametniji od Slave Đukića, pismeniji od Ivana Radovanovića, uspešniji od Manje Vukotića, zato nikom od njih nije oprostio što su imali karijeru.

Ni jedna novina u kojoj je britki Lekić nešto uređivao, nije više među živima. Novine u Srbiji su svašta preživele, ali uređivanje Slaviše Lekića nisu, nije pretekla ni jedna, ni slučajno. Uređivanjem je upokojio sve što je potpisao, a posebno „Status".

„Status" je priča o uspehu, novina štampana kako bi sprovodila lustraciju među novinarima. Kada su sve revolucije prošle, ohrabreni Lekić je postao revolucionar. Režimu Miloševića nije zaboravio što ga nikada nije tukao, pa je tuču u „Grgeču", u kojoj je surovo premlaćen od više gostiju, pijanih koliko je to bio i on sam, predstavio kao svoj krunski doprinos demokratskoj Srbiji. Kada je „Evropljanin" objavio Ćuruvijino i Tijanićevo pismo Miloševiću, junak iz „Grgeča" je pravilno zaključio da to i nije neka vest i prvi i poslednji put je doneo ispravnu uređivačku odluku i na naslovnu stranu lista „Stav", stavio raskošno žensko poprsje, ostali takozvani nezavisni mediji tog vremena, nisu imali njegovu mudrost.  Pošto ga nisu ni mlatili, ni hapsili zbog stavova koje je iznosio, ali ih niko nije prenosio ili uzimao za ozbiljno, probuđeni revolucionar je rešio da uradi drugim novinarima ono što nisu radili njemu. Pravedni Lekić je u „Statusu" novinare  delio na ponos i bruku profesije, što u čarobnom svetu Lekića, naravno, nije ni nalik osuđivanoj praksi političara koji su pravili takve spiskove. Dok je strah od lustracije bio stvaran, marljivi Lekić je vredno prikupljao priloge od onih koji su želeli na sunčanu stranu ulice. Kada je nestalo straha i sa njima priloga i kada popularni Slaviša već nije uspeo da zabrani kolegama da rade, čitaoci su zabranili njemu, da uređuje, a da radi može, ma kako se zvalo to što radi. 

„Status" je otišao u likvidaciju, u istoriju nije. Žovijalni Slaviša je sa, ne manje uspeha, predvodio i NUNS i za vreme svog mandata uspeo je da ga podvede u dužničko ropstvo prema Draganu Đilasu. Retko obrazovani Lekić je NUNS brzo napustio, ljut kao da mu je konobar saopštio da će pre tvitovanja morati na alko test, a iza sebe je ostavio obraz i dug. Pošto ne ume da bude duhovit bez psovke, komični Slaviša voli tviter, u njemu može da se valja, novinarstvo shvata kao trač i ogovoranje, a pisanje kao pljuvanje, zato je tviter njegov logičan kraj. Za dalekovidog Slavišu sve su žene kurve, osim njegove mame, svi političari su ološ, osim Dragana Đilasa, što bi moglo da znači da mu je Đilas mama. Ponekada ispljuje Olju Bećković, pa se brzo prebaci na Olju Jovićević, kao posledica dugih, a ponekada i bolnih revolucionarnih noći u "Grgeču", ne razlikuje imena od lica.  Ako već ima razloga za pravednu ljutnju na nepažljive čitaoce i strukovno udružene novinare, nema razloga da se ljuti na montažere, snimatelje, scenariste. Za filmiće koje potpisuje, Slaviša je sam kriv, posebno za njihovu gledanost, to se gleda samo kada si plaćen za njihovu izradu ili kada si naručilac filma, ostali nemaju opravdanje.  Snalažljivi Lekić zna da odvoji bitno od nebitnog i zna šta su prave vrednosti. Anu Brnabić je nazivao brojnim pogrdnim imenima kao i birane članove Vlade, ali je zato i Brnabićevu i članove Vlade pozivao i gotovo razgovetno razgovarao sa njima, čim mu je zatrebala pomoć oko nekog zdravstvenog problema. Zdravlje je najvažnije. Bivši muž Bojane Lekić, najbolje zna sve i o svemu, a posebno o onom o čemu ne zna ništa, o pisanju, o uređivanju, o braku. Zato govori o svemu i svima, osim o sebi, on najbolje zna da tu nema šta da se kaže.