STEFANOVIĆ: Znaju građani Srbije kako su tajkuni do 2012. godine sastavljali vlade i birali ministre...

Kako je Srbija izgledala pre 2012. godine, kako su tajkuni vodili politiku naše zemlje, sastavljali vlade i uticali na najlukrativnije poslove, građani Srbije jako dobro znaju, izjavio je član Predsedništva Srpske napredne stranke Nebojša Stefanović čije saopštenje prenosimo u celosti:

 

"Nije slučajno što su ključni tajkuni u zemlji u to vreme zasedali nedeljama pre formiranja Vlade i odlučivali ko će biti ključni ministri, ko će biti direktori najvećih preduzeća, ko će se baviti najvažnijim poslovima i kakva će politika biti. Tek onda su o tome obaveštavali rukovodstvo Demokratske stranke, koje po njihovom diktatu biralo funkcionere, ministre i direktore koji su se, pre svega, sviđali tajkunima. Nakon izbora od strane onih koji su suštinski upravljali Srbijom, imali smo tragikomične predstave u kojima su postavljani na formalno rukovodeća mesta u državi.

Kako je izgledala Srbija onda u očima penzionera, sa penzijama od 12, 14 i 15 hiljada dinara? Kako je izgledala Srbija u očima radnika čije su minimalne zarade bile tolike da nisu mogli da kupe ni trećinu potrošačke korpe? Kako je izgledala Srbija u očima onih ljudi koji su izgubili stotine hiljada radnih mesta i čije su se fabrike, koje su sticali njihovi dedovi i očevi, zatvarale? I kako je izgledala Srbija u očima onih koji su zaduženi da se brinu o našem zdravlju, u očima lekara sa platama od 55 hiljada dinara? Oni se jako dobro sećaju. I svi ti ljudi duboko su zabrinuti kada samo pomisle da bi takva vremena mogla da se vrate, odnosno da Srbiju vode ljudi poput Dragana Đilasa, Borka Stefanovića, Vuka Jeremića, Borisa Tadića i njima sličnih. Jer, to bi značilo da tajkuni ponovo upravljaju Srbijom. Oni koji su uzimali za sebe stotine miliona evra i ostavljali Srbiju svakoga dana siromašnijom.  To su ljudi koje je uvek vodila deviza „što gore po Srbiju, to bolje po njih“.

Do dolaska Aleksandra Vučića na vlast 2012. godine, i do njegovog preuzimanja funkcije sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, nismo imali suštinski, odnosno bilo kakav napredak u borbi protiv korupcije. Naprotiv, korupcija u našoj zemlji bila je tolika da je EU morala u više navrata da interveniše i označi Srbiju kao zemlju ogrezlu u korupciji. Tada su 24 privatizacione afere, od mnogih stotina afera koje su potresale Srbiju, postale poznate širom evropskog kontinenta. Te privatizacije bile su samo vrh ledenog brega. Tada je ceo bezbednosni aparat morao da ćuti i da gleda kako narko-dileri truju našu decu, dok su oni plenili svega tonu droge godišnje.

Koliko je ozbiljna borba protiv privrednog kriminala danas, govori činjenica da je Aleksandar Vučić taj koji je imao hrabrosti da udari u srce organizovanog kriminala, koji je imao hrabrosti da pomene imena koje niko do tada nije sme da izgovori i imao smelosti da ohrabri državni aparat da podigne optužnice protiv onih koji su, samo par meseci ili godina ranije, sastavljali vlade Srbije.

U prilog borbi protiv korupcije govori i činjenica da je u periodu od 2014. do 2020. godine uhapšeno 160 direktora javnih preduzeća, predsednika opština, državnih sekretara, pomoćnika ministara, funkcionera na različitim nivoima i svih onih ljudi za koje su se pronašli dokazi i za koje je obezbeđeno da se u sudskom procesu, pred sudovima koji su nezavisni i koji će odlučiti da li je neko kriv ili nije, pokrenu postupci i dođe do pravde za građane Srbije.

Srbija je, tek u vreme vlasti Aleksandra Vučića, dobila bezbednosni aparat koji ne gleda kako se ko zove, da li ima nečiju partijsku knjižicu, da li ima novca ili ne, već jednako i nezavisno vodi istrage protiv tih ljudi. Zašto to ne odgovara danas ni Draganu Đilasu, ni Borku Stefanoviću, ni Mariniki Tepić, ni Vuku Jeremiću niti bilo kome od njih? Zato što na ovakav način ne mogu da postavljaju partijski tužioce i sudije, kao što su radili. Ne mogu da se iživljavaju nad policajcima, kao što je to radio Đilas u vreme kada je bio na vlasti. I ne mogu političari da odlučuju da li će neko da bude gonjen ili neće, da li je neko unapred kriv ili nije, već je to ostavljeno tužilaštvu i sudovima, baš kako nalaže zakon i vladavina prava.

Kada govorimo o korupcionaškim aferama, ne treba da idu daleko od svojih redova i da se sete najvećih korupcionaških afera koje su potresale Srbiju, koje su nažalost obavijene zakonskim okvirima koje je donosila tadašnja vlast. Zbog toga nije Srbija išla napred, već samo privatne kompanije – od Đilasovih do svih ostalih. Kada se setimo ministara ekonomije, finansija, privrede, kada se setimo direktora najvećih preduzeća, od kojih su neki, poput Aleksandra Stamenkovića pobegli u Ameriku da bi izbegli sud i pravdu. Takvi ne nameravaju da se vrate, čekaju valjda promenu vlasti kada će biti abolirani od strane Dragana Đilasa, kao jednog od svojih najbližih saradnika.

U vreme njihove vlasti bilo je potpuno normalno da plate 650 miliona dinara više za rekonstrukciju Bulavara kralja Aleksandra, da se tenkovi seku u staro gvožđe, da se u pogonima Železare u Smederevu gaje pečurke. Kada sve to pogledate onda shvatate sa kakvim ljudima imate posla i da su afere koje su tada potresale Srbiju samo uništavale budućnost građana Srbije.

Prava borba protiv kriminala i korupcije počela je tek dolaskom Aleksandra Vučića na vlast. U vreme kada su odlučivali oni koji ga danas pominju, kriminal i korupcija bili su obeležje vlasti, i ne da nije bilo borbe, nego su je oni najsnažnije inspirisali.
 
I dan danas se vidi da su za njih i Miroslav Mišković i svi ostali zapravo uvaženi biznismeni. Svi oni samo čekaju da se ponovo dočepaju državne kase i zato ne postoji čak ni jedno saopštenje u kojem ne pokušavaju da relativizuju ono što je učinjeno u vreme njihove vlasti, jer očigledno su ponosni na rezultate kojima su njihove kompanije postale bogate, a državna kasa sve praznija.

Da to nije bilo tako, ne bismo došli na rub propasti 2012. godine, kada je Srbija ušla u ogromnu recesiju, kada je bila na ivici bankrota i kada su svi ti koji danas drže lekcije Aleksandru Vučiću bili na vrhuncu svoje moći. Jedini problem je bio taj što su građani Srbije bili toliko siromašni i što im je budućnost brutalno oduzeta, da prosto Srbija nije mogla dalje sa takvim ljudima.

Njihov pokušaj da se vrate na vlast pokazuje neutoljivu žeđ za foteljom. Ta fotelja je očigledno jedini program koji imaju. Pored svog spiska lepih želja, za koje nam nikad nisu objasnili zašto ih nisu ispunili dok su bili na vlasti, postoji samo mržnja prema Aleksandru Vučiću i stalna poruka u kojoj, samo ako su oni u foteljama, samo ako su oni vlast, samo ako su oni ministri, mogu da budu zadovoljni i srećni.

Na njihovu nesreću, za to se pitaju građani Srbije. Za to se pitaju oni ljudi koje su ostavili bez posla, bez budućnosti, koje su ostavili na milost i nemilost tajkunima. I građani Srbije ne žele povratak mafijaško-tajkunske hobotnice.

I još jedna lična primedba. Bio sam 5. oktobra 2000. godine sa Aleksandrom Vučićem ceo dan. Bili smo na ulici i taj čovek je tog dana ispoljio neverovatnu hrabrost, ličnu hrabrost, o čemu on nerado priča, ali se toga dobro sećam. 

I za razliku od mnogih koji su se tog dana, iako su bili na drugoj strani, krili u mišjoj rupi, on to nije radio ni 2000-te, ni 2010-te kada su oni bili na vlasti, ni danas 2020-te godine, kada donosi najsloženije i najkompleksnije odluke koje se ne sviđaju svima. I to je razlika između Aleksandra Vučića, sa jedne strane, i Dragana Đilasa, Borka Stefanovića i svih njih sa druge. Razlika kada imate nekoga ko je lider koji ne bira dobra ili loša vremena, ni priliku za političku korist, već donosi odluke koje su najvažnije za zemlju. To je razlika između državnika i politikanta.“