VEŠTINA LIDERSTVA! Pročitajte autorski tekst Zorana Đorđevića

Komplikovanijeg i zahtevnijeg vremena za liderstvo od kraja druge decenije XXI nije bilo u istoriji ljudske civilizacije, ako se izuzmu godine u kojima su se vodili svetski ratovi. Kako se ova, 2020.godina, bliži svom kraju, više su nego očigledne dve stvari – koje je čine takvom da će ostati zabeležena u kolektivnom pamćenju čitave ljudske zajednice, napisao je član Predsedništva Srpske napredne stranke Zoran Đorđević. Tekst prenosimo u celosti

Prvo – to je pandemija virusa Covid 19, koja je trajno izmenila sliku o međuzavisnosti i globalnoj povezanosti svih država i društva na planeti. Posledice pandemije, koja nažalost još traje, nesmanjenom žestinom, mnogobrojne su i obuhvataju sve aspekte društvenog života – od ekonomije do kulture, od zdravstvene i socijalne zaštite do sporta i obrazovanja, od ličnih i porodičnih odnosa do shavtanja i obezbeđivanja pojedinačne i kolektivne bezbednosti svakog člana zajednice i zajednice u celini.

Drugo, ne manje važno, a u direktnoj vezi sa pandemijom i svim njenim posledicama – jeste uloga lidera, odnosno zadaci, mesto i uloga onoga ko je donosilac odluka u borbi protiv nevidljivog i nepredvidivog neprijatelja, kakav je virus Korona.

Ta dva aspekta – pandemija i odgovori na nju, oličeni u odlukama koje su lideri morali da donesu – osnovna su obeležja globalne slike sveta danas. Mere koje su države i njihovi lideri preduzimali imale su različit karakter i bile proizvod ponekad i nametnutih okolnosti, naročito stoga što se svet suočio sa potpuno nepoznatom i nepredvidivom pretnjom. Nedovoljno znanje o prirodi i vrsti virusa, dovele su do toga da se u nekim državama pojavilo nezadovoljstvo načinom borbe protiv bolesti, koje je dodatno bilo pojačano padom ekonomije i porastom nezaposlenosti.

Ni Republika Srbija nije izuzetak u tom smislu, bez obzira što se do sada pokazalo i da je po svim parametrima očevidno da smo vrlo uspešno odgovorili na izazove koje je novonastala situacija nametnula, s tim što kod nas to sporenje oko načina borbe protiv pandemije ima i jednu posebnu, naglašeno političku dimenziju. 

Foto: printscreen

Jalova, bezidejna, međusobno posvađana i podeljena srpska opozicija, na čije čelo, uporno i svim metodama, bezuspešno pokušava da se stavi tajkun Dragan Đilas – pokušava da globalnu krizu izazvanu pandemijom iskoristi za ostvarenje svog političkog cilja – smene Aleksandra Vučića. 
Njihov celokupan politički plan i program, sadržan u dve reči – „mrzim Vučića“ – baziran je na nadi da će se posledice krize preliti na Srbiju u tolikoj meri, pre svega u domenu ekonomije, da će to biti dovoljno da bez izbora, protivno volji većine građana Srbije, uzmu, ili, tačnije rečeno – otmu vlast – koja je jedino što ih zanima, a sve u cilju da nastave da se lično bogate, da unazađuju i uništavaju Srbiju na svim poljima.

Đilas, Jeremić, Obradović, uz glasno i agresivno asistiranje njihovih raznoraznih tzv.nezavisnih analitičara, novinara i intelektualaca, svakodnevno u svojim medijima, za koje kažu „da su izloženi pritiscima i da su sprečeni da obavljaju svoj posao, jer je u Srbiji na delu diktatura“ slobodno i ni od koga ometani, iznose mnogobrojne  laži, uvrede i optužbe, najčešće u obliku prostakluka i rečnikom koji svakog pristojnog i istini sklonog građananina dodatno vređa. Njihov plan prevazilaženja krize je mržnja, njihov način su uvrede, pretnje i neargumentovane optužbe, njihova briga za državu i narod je motivisana brigom za njihov džep, za mogućnost da se i dalje nezakonito bogate na račun svih poštenih, časnih i čestitih građana Srbije koji žive od svog rada. Nemaju nikakvu viziju razvoja Srbije, osim one koja podrazumeva njihovo pravo da budu bahati, osioni i izvan i iznad zakona. Ne znaju, niti umeju, da osmisle ikakav projekat koji bi bio od koristi Srbiji, osim projekata koji su njima lično korisni i čine ih još bogatijim. Ne mogu da prihvate činjenicu da ih građani Srbije njih ne žele, pa to onda zamaskiraju nekakvim besmislenim bojkotom izbora, pravdajući svoj neučestvovanje „nepostojanjem regularnih izbornih uslova“, iako su im i njihove inostrane mecene rekle da to nije tako kako oni žele da predstave i da su izbori jedini put i način za legalnu i legitimnu promenu vlasti. Slepi i gluvi za sve što im ne donosi ličnu korist, osetljivi jedino na sopstvenu patnju, motivisani jedino kada je njihov lični interes u pitanju, besprizorno lažu i kleveću, vređaju i nipodaštavaju svakog ko se usudi da im svojim ličnim primerom pokaže šta stvarno znači imati odgovornost, šta zaista znači brinuti, šta je istinita i iskrena posvećenost, trud i napor usmeren na dobrobit svih građana Srbije.

Naravno, njihova prva, primarna i trajna meta je predsednik Aleksandar Vučić. I, nažalost, njegova porodica, koja je izložena istim, a ponekad i podlijim i ogavnijim napadima od njega samog. Predsednik Aleksandar Vučić jer on jeste istinski lider, za razliku od svih njih, i pojedinačno, i zajedno. Jer on jeste neko ko brine o svim građanima Srbije, podjednako, na isti način i istom prilježnošću, uključujući i njih, njegove političke neistomišljenike. Jer on jeste onaj kome ništa nije teško kada je Srbija i njeni građani u pitanju, koji može, ume, zna i sme da donosi i takve odluke koje bi mogle biti kontraproduktivne za njega samog, u političkom smislu, ako su to odluke koje će doneti prosperitet i znače daljne napredovanje Srbije.

Onaj koji, za razliku od njih, ima i viziju i ideju, koji ume da vidi i predvidi, da razluči bitno od nebitnog, da razdvoji i razume pojavne oblike i suštinu, da politički „čita između redova“ i takva štiva koja su njima, i pojedinačno svakom i svima njima zajedno – sasvim nerazumljiva, da povode, uzroke i manifestne oblike neke političke situacije analizira do u tančine i donese odluku koja je u najboljem interesu Srbije. Jer on, Aleksandar Vučić, za razliku od njih, voli, i razume, Srbiju. I njene građane. I zato pobeđuje. I zato će pobediti. I u ovoj borbi sa virusom, i u onoj drugoj, političkoj, koja sledi za nešto više od godinu dana. Pobediće, sigurno. I on, i – uz njega – Srbija.