NOVO OTVORENO PISMO ŽELJKA MITROVIĆA: Đilas nije imao hrabrosti da se pojavi lično, PA JE POSLAO MARINIKU! TV PINK ĆU UREĐIVATI SAMO JA, A NE ONI!

Vlasnik i glavni i odgovorni urednik televizije Pink Željko Mitrović oglasio se povodom optužbi Marinike Tepić.

Naime, potpredsednica Đilasove stranke Marinika Tepić juče je došla ispred zgrade televizije Pink sa lažnim otpužbama da Verica Bradić nije profesionalno reagovala na napade na novinarku televizije N1 koje je u emisiji izneo Aleksandar Vuksanović.

Povodom održane konferencije za štampu koju je Marinika Tepić organizovala ispred zgrade televizije Pink, upravo na mestu gde su pre nekoliko godina prebijene dve Pinkove novinarke na šta nije reagovala, javno se obratio i vlasnik i glavni i odgovorni urednik televizije Pink, Željko Mitrović. 

Novo otvoreno pismo Željka Mitrovića prenosimo u celosti:

"Dok god Marinika ne bude shvatila da su prethodni izbori, a i oni pre njih, a i svaki budući izbori bili i biće pobuna naroda protiv vraćanja lopova i drugih Đilasa na vlast neće razumeti da je sada Đilasovo lopovski tim sada svojevoljno demontirala svojim lažovsko šizofrenim, veoma netalentovanim, ali svakako nespretno teatralnim nastupom ispred Pinka, uz nekolicinu scenografskih predstavnika koji nikako nisu predstavljali mlađi deo Srbije.

Ja lično nikada sebe neću dovesti u tu situaciju da ponizim ili, ne daj Bože, uvredim jednu damu, ali je to svakako neće amnestirati od nekoliko mojih opservacija u kojima ću jednostavnim jezikom objasniti razloge pojedinih Marinikinih halucinogenih stanja, kao što beše ona kada joj se od kokošinjca pričiniše plantaže marihuane. Zašto je izabrala baš kokošinjac, nije skroz jasno, ali da nisam pažljiv i odmeren čovek imao bih svoju logičnu pretpostavku, koja bi i mojim gledaocima bila sasvim logična. Pa da počnem.

Kada Đilas pošalje svoju politički poprilično netalentovanu Mariniku Tepić ispred Pinka, on zapravo meni šalje poruku da i dalje ne namerava da Pinku vrati pare koje nam je pokrao, već šalje ženu koja ne razume razliku između televizije i šnicle. Ali, takođe ne razume da čovek ponekad naleti na svoju sopstvenu sudbinu na putu kojim je krenuo da bi je izbegao.

Naravno da se u ovom slučaju ta njena sudbina zove Đilas, i to onaj koji nema petlju da sam dođe ispred Pinka i odgovori na pitanja koja mu godinama postavljam, a koja nemaju mnogo veze ni sa politikom, ni sa Marinikom, već samo sa njegovim lopovlukom.

Zna Đilas dobro da Pink ne duguje nikakav porez, pa ga to posebno nervira i zato i šalje predstavnike nežnijeg pola, ponekad sklonog lakovernosti i halucinacijama, kako bi se, kao i uvek, pravio lud i rekao "Tužite nju, a ne mene", jer Đilas dobro zna da ja lično, a i Pink uvažavamo žene na mnogo ozbiljniji način od njih i njihovih koalicionih siledžijskih političkih partnera koji, hobija radi, prebijaju novinarke koje im nisu po volji.

I na kraju, pošto Marinika sumnja da program televizije Pink ne uređujem ja, reših da joj napišem seriju pisama kako bih je uverio da dok sam ja vlasnik televizije Pink, njen program i profil ću određivati i uređivati samo ja, i da ponovim, samo ja, svidelo se to Mariniki ili ne, sa ili bez nacionalne frekvencije, koja odavno više nije presudna za gledanost ili uspeh jedne televizije.

I na kraju, ovo je jedno od retkih pisama koje sam pisao olovkom na papiru, jer tako sam siguran da Đilas ne može hakovati ili hapiti deo teksta, ne zbog sadržaja ili suštine ovog pisma, već zbog Đikijeve suštinske prirode."