NARCIZAM VELIKIH RAZLIKA! Književnik Vojislav Todorović rasturio Borisa Dežulovića!

Književnik Vojislav Todorović, koji je poznat kao kritičar vlasti i koji je svojevremeno bio jedan od potpisnika "Apela 100" Saše Jankovića rasturio je hrvatskog kolumnistu Borisa Dežulovića

Ovih dana, mnogo se priča o nedavnom ispadu poznatog hrvatskog kolumniste Borisa Dežulovića,  odnosno o komentaru koji je dao povodom objavljivanja romana za „Lagunu“, a u kome kaže da: „Beograd više nije grad, to je tek malo veća kasaba, Dubai za siromašne i Jagodina za bogate“, pa dodaje da je „Beograd danas blatnjava tužna selendra koja izgleda kao da ju je snimio Radoš Bajić na metamfetaminima (šta god to trebalo da znači).“ 

Kad bih hteo da odgovorim istom merom, mogao bih da kažem da Dežulović odavno nije kolumnista, nego tek malo veće piskaralo, Teofil Pančić za poluobrazovane i Draža Petrović za građanere u pokušaju, a da njegov Split odavno izgleda kao da ga je opisao Kurcio Malaparte pri čistoj svesti, a režirao Lordan Zafranović od restlova „Okupacije u 26. slika“.

Ali ja neću da odgovaram istom merom, ovo pišem isključivo jer sam se zapitao da li iza ovakvog baljezganja stoji nešto veće i kudikamo opasnije od trućanja posrnulog kriptokomunističkog pseudointelektualca. Da li to počinje novi orkestrirani napad na Beograd i na Srbiju? Da li je ovaj rasistički i elitistički stejtment možda uvod u nove progone, oluje, milosrdne anđele i sve ono što predstavlja kontinuiranu prozelitističku i ultranacionalističku politiku, nekada Beča i Vatikana, a potom Berlina i Vašingtona, sa njihovim satelitima u Zagrebu, Tirani i, poslednjih godina, u Podgorici? Pogledajte samo taj odvratni fašisoidni i rasistički ton kojim se u jednoj rečenici ubija jedan od najstarijih gradova Evrope, kulturni, politički i duhovni centar Srbije i vaskolikog srpstva, a za poređenje se uzima jedan važan trgovački grad u centralnoj Srbiji, za koji se unapred podrazumeva da je kaljav, pogan i uopšte mesto uz koje najbolje ide čuveni pežorativ „srbijanski“, umesto „srpski“, kojim se odavno žigoše sve što je istočno, rascijansko, primitivno, balkansko i šizmatičko, kao opozit kulturnom, katoličkom, srednjeeuropskom, tisućljetnom.

Beograd i Jagodina. A ako je Beograd Jagodina, šta tek da očekuju Leskovac, Knjaževac, Pirot, Užica, Čačak...? A Novi Sad, da li je po Dežuloviću Novi Sad, od uzoritog Ujvideka, i Neoplante, možda postao Beograd za siromašne, a Sremska Mitrovica za bogate? I ima li uopšte nade da bi Srbija ikada mogla da se približi civilizaciji, ili je treba konačno zatrti, a pošto danas nema Franca Jozefa, Hitlera i Pavelića, to je najbolje postići tako što ćemo je proglasiti civilizacijskim otpadnikom, a Srbe pripadnicima nekulturne niže rase koji su izmislili svoju istoriju, pa sad podižu spomenik „Baronu Minhauzenu“, „pred željezničkim kolodvorom“, kako to reče Dežulović? A, da se Vlasi ne dosete, onako uzgred, ubacuje rečenicu kojom se ograđuje, jer da se razumemo, ni Split više nije njegov grad. Eto nama čuvenog lažnog izjednačavanja iz vremena Titoslavije. Sve mora da ima pandan, sve mora da bude u ravnoteži, pa su tako isto Pavelić i Draža Mihailović, žrtve i zločinci, istorijski i neistorijski narodi, avnojske tvorevine i država koja je isključivo krvlju plaćala svoj vekovni opstanak i dizala se kao feniks iz pepela onda kad to niko nije očekivao.

Foto: Printskrin video

Zamislite, molim vas, ni Split ni Beograd više nisu Dežulovićevi, naljutio se Boris, pa trpa u isti koš Beograd koji je donedavno bio njegov, iz prostog razloga, jer je to moguće, za razliku od Splita koji nikada nije pripadao ni jednom Beograđaninu, iz prostog razloga, jer to nikada nije bilo moguće, a pogotovo od sredine osamdesetih kad su mornari iz Srbije leteli u govnjivo more kraj splitske rive, a da ne pominjemo devedesete kad su Srbi ubijani u ustaškom konclogoru „Lora“.

Naravno da iza ovog fašističkog amputiranja Beograda iz donedavno poželjnog zajedničkog kulturnog prostora stoji početak nove kampanje protiv Srbije. Gospodari iz Vašingtona se menjaju, a finansijeri nevladinog sektora i takozvanog nezavisnog novinarstva više ne vide Beograd kao poželjnu destinaciju i grad zabave jugoistočne Evrope, već kao smrdljivu kasabu, i to će tako biti sve do trenutka kad konačno ne ispunimo ono što je prvi put od nas zatraženo ultimatumom iz 1914, a to je da prestanemo da postojimo. Danas se to eufemizovano zove „saradnja u regionu“, a eksplicitno: „priznanje Kosova“. A, između priznavanja Kosova i brisanja Srba iz spiska još uvek živih nacija, stoji znak jednakosti.

Još nešto. To što je Beograd „prljava i blatnjava“ kasaba, uopšte ne sprečava Dežulovića da u njemu objavljuje svoje romane, niti mu izaziva gađenje prema prljavim, orijentalnim dinarima, propuštenim kroz ruke miliona provincijalaca i palančana, baš kao što ni onim slučajno-Srbima, koji mu zdušno aplaudiraju, ne smeta da se za „slobodu i demokratiju“ bore u takozvanom „Centru za kulturnu dekontaminaciju“, instituciji koja nosi rasistički naziv, a nacionalizovana je oduzimanjem od porodice Veljković. Nije ni to dodatno paljenje autošovinista slučajno. Treba zbiti u redove petu kolonu za slučaj da se sve ne završi na pritiscima. Ko zna, možda demokratski spasioci opet budu primorani da disciplinuju primitivnu kasabu nekim manjim bombardovanjem.