RANJEN SAM ČEKAO SLOBINU FOTKU S LISICAMA! Ispovest novinara koji je pogođen prilikom Miloševićevog hapšenja

- U akciji je ranjeno četvoro policajaca i jedan novinar - kaže Goran Petrović, načelnik Državne bezbednosti

Bila je to replika u epizodi mini-serije "Porodica", koja prati poslednjih 48 sati zajedničkog života Slobodana Miloševića s porodicom do trenutka njegovog hapšenja i kasnijeg izručenja Hagu. Tog 31. marta 2001. porodica Milošević provela je poslednju zajedničku noć u vili „Mir“ na Dedinju. Vila je bila pod opsadom policije, Slobinih pristalica i novinara.

A među njima i Andrija Ilić, fotoreporter. Bio je prvi na terenu. Nije bilo dileme da li će biti tu. Za njega je ta noć bila kraj rata, epilog svega groznog što se desilo prethodnih 10 godina na prostoru bivše Jugoslavije. Krenuo je od kuće po sliku Slobe sa lisicama.

- Kad smo stigli, bilo je malo ljudi. Kako je vreme odmicalo, sve više ih se skupljalo. Dočekala nas je standardna tirada kada vide novinare i fotoreportere. "Strani plaćenici", Izdajnici", "Jel vas Soroš plaća", i sve to... Galamili su, pretili - seća se Andrija.

Ideš na sliku, samo sam rekao sebi. Vreme je prolazilo, ništa se osim tih povika nije događalo, kaže. A onda, odjednom, uleću džipovi, kombiji, a on sam sam ispred ograde vile.

- Samo sam rek'o sebi "ideš na sliku", ne mrdaš. Ideš na sliku Slobe sa lisicama! Počeli su da izleću, ja se ukočio. Oni ispred mene! Prvo što mi je prošlo kroz glavu: "Slobini su, počeće da pucaju po nama, sve će da nas pobiju je*ote!" Kad ono, izleti jedan iz džipa, prođe pored mene, ja zbunjen. Drugi prođe, isto pored mene, i ništa. Nit' me gurnu, ništa! Ja onda pomislih - Ovi su naši! - smeje se Andrija na te reči, "čuj naši, pa to je Jedinica za specijalne opracije".

Andrija se "našima" našao na putu ka kapiji. "Napravim se ja toša", kaže, i "krenem s njima".

- Uletim im u putanju. Krenulo da se roka, ja s njima. Vidim ne konstatuju me dva posto! Tu se nešto desilo, onaj adrenalinski šok je bio, ali osetio sam da me ruka zabolela. Oni su pali s kapije, sklonili se sa strane, i ja u stranu, šta ću. Pogledam u aparat koliko imam snimaka na filmu, već ispuc'o 26, mora da se menja film. Onda provalim da mi je ruka krvava, pitam kolegu da mi upertla novi film, on uzme aparat, ne može, frka... E, sad, aparati su pravljeni za dešnjake, a meni ruka desna sva krvava, ne znam ni kako sam upertlao taj film, nosem, valjda, ne sećam se sad, samo sam se pitao jel mogu levom rukom da slikam - priča Andrija.

Ma kakva ruka, šta mi je s opremom

Tad je, kaže, "provalio" da se, kako je tad mislio, rasekao na ogradu, nije mu palo na pamet da je upucan.

- Oni su tad počeli da lome onu portirnicu, vidim da se povlače, pada intenzitet akcije i ja krećem ka kolegama. Tad shvatim da mi je objektiv s*eban, ruka je nebitna, jer mi smo tad slikali sa svojom opremom, nema da ti firma kupi, a ja tek nabavio novu... poludeo sam zbog toga, kakva ruka, to nisam ni primetio.

Andrija je čekao još nekoliko sati sa sve tom krvavom rukom koja je već počela da trne, ali od slike Slobodana Miloševića sa lisicama nije bilo ništa.

Ipak, posle tih nekoliko sati otišao je u Urgentni.

- Jesi ti normalan?!, viče doktor na mene. Pa čekamo te satima da dođeš! Gledali smo te na TV - priča Andrija, jer se ispostavilo da su svi njegovo ranjavanje gledali na televiziji, uključujući i njegovu rođenu majku.

- Ja nisam ni znao. Keva sve to gledala na TV-u, onesvestila se žena kad je videla da sam ranjen.

Na kraju balade, 30 i nešto gelera u šaci, tetanuts, izvadili mu veće komade, a one sitnije telo je kasnije, posle nekoliko godina, odbacilo.

- Posle su me taksisti vozili za džabe, uđem u kafić, ne naplate mi piće... ma haos - kaže Andrija, i dodaje da ništa ne bi drugačije uradio, "samo bih stao sa strane, da ih bolje slikam, ali to je bio trenutak..."

Andrija Ilić danas živi daleko od Srbije. Ne prati vesti, ne gleda TV i pravi putopise za Instagram.