HRVATSKA DA PRESTANE DA OBMANJUJE JAVNOST! Oštra reakcija srpskog Ministarstva spoljnih poslova!

Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije reagovalo je na saopštenje hrvatskog ministarstva spoljnjih i evropskih poslova koje se ticalo posete ministra Gorana Grlića nepriznatoj državi Kosovo. Saopštenje MSP prenosimo u celosti

Ministarstvo inostranih i evropskih poslova Hrvatske, ukoliko mu je iskreno stalo do unapređenja odnosa i regionalne stabilnosti, mora da prestane da obmanjuje javnost i pothranjuje neistine i stereotipe o Srbima i Srbiji.

Izgradnja dobrosusedskih odnosa država podrazumeva, pre svega, sposobnost uzdržavanja od zapaljive retorike, a zatim i od akcija koje bi sused mogao prepoznati kao provokaciju, ili, još gore, neprijateljski čin. Hrvatska diplomatija je, u tom smislu, napravila dvostruko odstupanje od dobronamerne i prijateljske uzdržanosti. 

Republika Hrvatska, kao članica NATO i jedna od zemalja kontributora Кfora, ima i mogućnost i pravo da u propisanim međunarodno-pravnim okvirima učestvuje u međunarodnim vojnim snagama na Кosovu i Metohiji, međutim, s obzirom na tešku i traumatičnu istoriju srpsko-hrvatskih odnosa, prijatelj i dobronameran komšija ne bi smeo da sa oduševljenjem i sladostrašćem raspoređuje dodatne kontingente svojih trupa na teritoriji koju sused doživljava kao integralni deo svoje države. 

Ako se u obzir uzme i činjenica da hrvatska diplomatija sa velikim žarom radi na stvaranju hrvatsko-albanske osovine i upadljivo afektivnih međunacionalnih odnosa, razumljivo je što Srbi na Кosovu i Metohiji, ali i ostatku Srbije, hrvatsku militarizaciju naše južne pokrajine ne doživljavaju kao doprinos miru i sigurnosti, već kao pretnju.

Takođe, zabrinjava i odstupanje od dobronamernog i prijateljskog tona primetno u najnovijem saopštenju hrvatskog Ministarstva inostranih i evropskih poslova, i pitamo se kakvu poruku i primer to ministarstvo šalje sopstvenim građanima neprimerenim, gotovo kafanskim jezikom.

Ako ćemo da o položaju hrvatske nacionalne manjine u Srbiji govorimo jezikom argumenata, podsetićemo da je prošle godine Srbija otkupila kuću bana Jelačića i predala je na korišćenje Hrvatskom nacionalnom veću, kojem je Vlada Srbije takođe obezbedila i reprezentativne prostorije u samom centru Beograda. 

Na polju prava na obrazovanje i negovanje kulturnog identiteta, doprineli smo očuvanju hrvatskog odeljenja osnovne škole u Bačkom Bregu, proširenju profila u školama na hrvatskom jeziku, osnivanju lektorata na hrvatskom, pružili smo podršku društvu „Jelačić“ iz Petrovaradina, obnovi Doma kulture u Tavankutu... 

Кada je reč o političkoj zastupljenosti Hrvata u institucijama i organima vlasti Republike Srbije, paralele sa Hrvatskom se ne mogu praviti, jer se ni po broji ni po procentima ne mogu činiti poređenja između srpske manjine u Hrvatskoj i hrvatske u Srbiji, ali Srbija je otvorena da, u saradnji sa Hrvatskim nacionalni većem, učini dobronamerne i prijateljske iskorake kako bi se Hrvatima učinili ustupci i na tom planu.  

U svetlu nedavnih pretnji Srbima u Borovu i skandiranja „Ubij Srbina“ i „Oj, Hrvatska mati, Srbe ćemo klati“, moramo da naglasimo da tako nešto u Srbiji nije zamislivo i da bi svako ko bi se drznuo da preti na sličan način našim sugrađanima hrvatske nacionalnosti bio najdrastičnije sankcionisan.

Naglašavamo i da je odnos Srbije prema nacionalnim manjinama u kontinuitetu hvaljen od strane OEBS-a i drugih relevantnih međunarodnih faktora, tako da su sve mistifikacije o navodnoj ugroženosti Hrvata u Srbiji zlonameran i neistinit politički konstrukt. 

S druge strane, podsetićemo i ovoga puta da srpskom narodu u Hrvatskoj dve i po decenije od završetka rata nisu u praksi dostupna prava koja su mu garantovana i Erdutskim sporazumom i zakonima Republike Hrvatske, a odnos većinskog naroda prema Srbima u Hrvatskoj je i dalje predominantno negativan, zbog čega Srbi i dalje bivaju marginalizovani, diskriminisani i često stigmatizovani i tretirani kao građani drugog reda. 

Podsetićemo i na činjenicu da u delovima Hrvatske postoji agresivan otpor upotrebi srpskog jezika i pisma, kao i da je pravo na negovanje srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta u mnogim oblastima gde Srbi žive zabranjena tema. Odnos prema ćirilici, srpskom jeziku, kulturi i tradiciji i dalje je u delovima Hrvatske najblaže rečeno diskriminatorski, i nema nagoveštaja da se iskreno i dosledno radi na stvaranju društvene klime u kojoj bi Srbi mogli da se osećaju kao ravnopravni građani. 

Ipak, najproblematičnija stvar u saopštenju hrvatskog ministarstva nisu neistine o položaju Hrvata u Srbiji i prećutkivanje istine o položaju Srba u Hrvatskoj, već je to pokušaj da se iz jedne važne državne institucije pothranjuju stereotipi o Srbima i Srbiji, što ne samo da nije prijateljski i dobrosusedski manir, već se graniči sa govorom mržnje.  

Srbija je veoma zainteresovana za rešavanje pitanja nestalih osoba, što je vlastima u Zagrebu dobro poznato, budući da je među osobama nestalim tokom sukoba u Hrvatskoj znatan procenat Srba, tako da nema osnova da se tvrdi da spremnost za prevazilaženje ovog bolnog pitanja nije obostrana. Hrvatsko Ministarstvo inostranih i evropskih poslova dakle kuca na otvorena vrata, a sa naše strane postoji iskrena spremnost za razgovor i o drugim pitanjima koja opterećuju naše bilateralne odnose.   

Ipak, spočitavati Srbiji navodne „logore“, i to iz države koja je i danas opterećena zločinačkim nasleđem NDH i u kojoj ne postoji spremnost suočavanja sa tim delom sopstvene istorije, najblaže rečeno nije umesno, kao što je neumesno raspisivanje na temu „velikosrpske politike“ u trenutku kada Hrvatska razmešta vojsku na teritoriji Srbije.  

Hrvatska diplomatija bi trebalo da bude lider u procesu pomirenja i unapređenja srpsko-hrvatskih odnosa, a ne lider u kvarenju istih i hranitelj antisrpskih stereotipa koji nas udaljavaju od svake mogućnosti da makar nove generacije naučimo da je moguće sa susedima imati produktivne, skladne i civilizovane odnose.