„Vožd“ Đorđe Stratimirović se vratio kući: Posmrtni ostaci predvodnika Srba u Austrougarskoj iz Beča preneti u Srbiju

"Za porodicu Stratimirović ovo je veličanstvn trenutak. Naš dični predak koji je u istoriju Srpske Vojvodovine upisan zlatnim slovima, konačno je ponovo sa svojim narodom!", rekao je za „Novosti“ praunuk Ivan Stratimirović

Posle 113 godina ispoštovana je poslednja želja Đorđa Stratimirovića, jednog od najvoljenijih prvaka srpskog naroda u Austrougarskoj. Posmrtni ostaci „narodnog vožda“,kako su ga zbog njegove vojničke hrabrosti zvali ondašnji Srbi, juče su iz Beča, sa groblja Sveti Marko, preneti u Srbiju.

U narednim danima, njegove kosti biće sahranjene u Gornjoj crkvi u Sremskim Кarlovcima. Biće to ispunjenje poslednje želje generala Stratimirovića koju je izrazio neposredno pred smrt u svojim memoarima „Uspomene“.

U prisustvu „voždovog“ praunuka Ivana Stratimirovića, njegovog sina Đorđa i Ivanovog sinovca Stefana, Njagovog preosveštenstva vladike sremskog Vasilija i predsednika Odbora za Ekshumaciju posmrtnih ostataka Aleksandra Đurđeva i članova dr Siniše Novkovića, pravnika, Gorana Milenkovića, arhitekte i Danijela Кulačina istoričara, kovčeg sa ekshumiranim Stratimirovićevim kostima, smešten je u kapelu Gradskog groblja u Novom Sadu, njegovom rodnom gradu.

Foto: Privatna arhiva/In4s

– Za porodicu Stratimirović ovo je veličanstvn trenutak. Naš dični predak koji je u istoriju Srpske Vojvodovine upisan zlatnim slovima, konačno je ponovo sa svojim narodom! – rekao je za „Novosti“ vidno ophrvan emocijama praunuk Ivan Stratimirović.

Predsednik odbora za ekshumaciju Aleksandar Đurđev kaže da je iza prenosa posmrtnih ostataka stala država Srbija, te da će Đorđe Stratimirović biti sahranjen u prisustvu porodice, crkvenih i državnih velikodostojnika kako i priliči tako značajnoj ličnosti iz istorije srpskog naroda.

Istorija pamti Stratimirovića prvenstveno kao komandanta srpskih dobrovoljaca iz Šajkaša koji su izvojevali prvu i najvažniju srpsku pobedu nad Mađarima 12. juna 1848. godine u Sremskim Кarlovcima. Mađarska vojska generala Janoša Hrabovskog sa Petrovaradinske tvrđave pokušala je da zauzme Кarlovce.

Foto: Privatna arhiva/In4s

Stratimirović, tada dvadesetšestogodišnjak, odlučio je da poslednji put pređe u napad, skupio seljake i graničare, a u pomoć mu je stiglo i oko 1.000 dobrovoljaca iz Кneževine Srbije pod komandom Milivoja Blaznavca. Predvođeni generalom Stratimirovićem, izvojevali su prvu srpsku pobedu nad Mađarima.

U istorijskoj literaturi postoji nekoliko opisa Stratimirovićeve ličnosti i njegove uloge u srpskom pokretu. Jedan od najupečatljivijih zapisa ostavio je Mihailo Polit Desančić koji za Đorđa kaže da je 1848. godine bio još vrlo mlad i izvanredno lep čovek, pritom samouveren, nepredvidljiv, prek i vrlo hrabar.

– Bio je vrlo omiljen u srpskom narodu, naročito kod Šajkaša, jer je svugde s njima išao u vatru i bio je vođa i duša u srpskom ustanku. Ličnom odgovornošću davao je primer vojnicima, koji su ga neizmerno voleli. Išli su kao slepi za njim – zabeležio je Polit Desančić.

Foto: Privatna arhiva/In4s

Da su generalu manjkale neke od osobina koje navodi Desančić, bez sumnje, bitka za Sremske Кarlovce imala bi po Srbe drugačiji, porazan ishod. Bez ove istorijske pobede, srpska Vojvodovina doživela bi slom, baš kao i san o prisajedinjenju Srbiji.

Po završetku vojne službe, 1859. godine, general Stratimirović je učestvovao u diplomatskim misijama za Austriju u Crnoj Gori, na Кrfu, u Epiru, Srbiji i Italiji. Od 1873. živeo je u Novom Sadu. U srpsko-turskom ratu 1875. stavio se na raspolaganje srpskoj vladi, ali je osumnjičen da radi za interese Austrije. Duboko razočaran, posle 1877. godine povukao se iz javnog života i preselio u Beč, gde je proveo ostatak života. Napisao je autobiografiju na srpskom i nemačkom jeziku, koju je 1913. publikovao njegov sin.