IŠTVAN KAIĆ: Tajkunski rezime pudle Slaviše Lekića ili motivaciono pismo za buduće poslodavce

Otkako je Slaviša Lekić izabran za predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije, postalo je očigledno da se za tu vodeću upravljačku funkciju biraju ljudi koji su veoma daleko od najboljih među članovima. Lekić, čiji je magazin „Status“ odavno prestao da izlazi, već duže vreme ne radi ni u jednom mediju, a osim snimanja filmova za potrebe TV N1 i njenog vlasnika, najviše je poznat po hejterskim, vulgarnim, mizoginim i prostačkim postovima na Tviteru, napisao je analitičar medija, Ištvan Kaić, čiji autorski tekst prenosimo u celosti:

 

Zbog te činjenice, mnogim poštenim i časnim novinarima tog 26. marta 2017. nije bilo jasno kako čovek sa takvim ugledom u javnosti može da bude izabran za predsednika NUNS-a i nastupa u njihovo ime. 

Neki od njih bili su ubeđeni da mu je funkcija poverena baš kao nagrada za takav gerilski aktivizam, dok su drugi bili stava da su mu je dali kako bi mu se pomoglo da se izbori sa zdravstvenim problemima uzrokovanim alkoholizmom. Oni treći, pak, pozivali su se na njegove veze sa bivšim gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom, koji se baš te godine vratio u politiku i sa kojim je Lekić u bliskom poznanstvu još od 2004, kada mu je zajedno sa Miroslavom Miškovićem preko reklama pomagao u finansiranju i distribuciji „Statusa“.

Poznat je podatak da su ova dvojica 2007. vršili pritisak na uređivačku politiku tog mesečnika jer su Lekića naterali da iz intervjua sa Vladimirom Bebom Popovićem izbaci da je premijer Zoran Đinđić 2001. protiv Đilasa pisao krivičnu tužbu jer je ovaj reketirao firme po Beogradu, pozivajući se na njegovo ime. Po kazni, u narednom broju, tajkuni su ga ekspresno primorali da objavi ekskluzivan intervju sa Milkom Forcan, tadašnjom potpredsednicom Delta holdinga, i od onda mu više neće padati na pamet da izlazi iz odnosa karakterističnog za najmilije im kućne ljubimce. 

Tokom 2010, gradonačelnik Beograda će u vreme seče 400 stabala platana u Bulevaru kralja Aleksandra namestiti bivšoj Lekićevoj supruzi Bojani i njenoj PR agenciji Brendon posao „kriznog menadžmenta“, a verna pudla zvana Slaviša će se u odjavnim špicama svojih filmova – u vreme vlasti vojvođanskog premijera Bojana Pajtića puštanih na RTV, a od kraja 2014. na TV N1 – redovno zahvaljivati Đilasovoj firmi Dajrekt medija. Da, baš onoj firmi koja je barem jedanput, a neki kažu i dvaput, fiktivno prodata radi pranja novca i koja je od 2018. u formalnom vlasništvu Dragana Šolaka.

Kada je konkurisao za serijal „Pad haških begunaca“, koji je emitovan januara i februara 2015. na TV Prva, Lekić i njegova produkcija „Status tim“ praktično su prevarili Evropsku komisiju za 109.000 evra. Umesto da, kao što je planom predstavljeno, „sačuva sećanje na strahote koje su počinjene u ime Srbije“ i „doprinese razvijanju kritičkog razmišljanja o zločinima i izbegavanju odgovornosti“, ispalo je da taj projekat služi pretežno za glorifikaciju službi bezbednosti u vreme vlasti Borisa Tadića, posebno njegovog šefa kabineta Miodraga Rakića. A potom, po toj liniji i kroz brojne tribine, za diskvalifikaciju sistema bezbednosti aktuelne vlasti. 

Krajem iste godine, 7. decembra, u zloupotrebljenoj licenci Rodićevog nedeljnika „Newsweek“, u intervjuu pod nazivom „Slaviša Lekić Vučiću: Gospodaru, vežite džukele!“, ova neobično ružna, ali ipak toliko voljena pudla muškog pola izigravaće cmizdravu žrtvu i državnog neprjatelja broj jedan. Tvrdiće tako u bunilu da je praćen na ulici, da je tobože primoran da hitno beži iz Srbije od Vučićevog režima, pa čak i da je promenio broj mobilnog telefona kako ne bi prošao kao Slavko Ćuruvija... 

U holivudskom nadahnuću, otkriće nehotice i da svoje filmove dogovara, sklapa i montira zajedno sa tadašnjim programskim direktorom TV N1 Jugoslavom Ćosićem, onim čovekom slične poslovne senzibilnosti koji je 10. septembra 2019, pak, uoči snimanja emisije „Pressing“ na svojoj televiziji uhvaćen u konzumiranju alkohola. Taj je ubrzo i javno osramoćen kao alkoholičar koji se lažno izdaje za profesionalca, dok mu posrnulo ponašanje uz obilje znoja koji je brisao sa sebe kulminira 28. oktobra 2020. u emisiji „Oko“ na Radio-televiziji Srbije.

Lekićev tim, koji se sada predstavlja kao JSP produkcija, početkom februara 2020. realizovaće na Ćosićevoj televiziji dvodelnu propagandu „Vladalac“, hejtersku, pristrasnu i, paralelno u samom filmu, od drugih lica komentarisanu biografiju Aleksandra Vučića. A ovaj film, pak, simbolički dolazi kao odgovor TV N1 i njenog vlasnika na odbijanje Telekomovog brenda Supernova da potpiše nepovoljni ugovor sa Junajted medijom pre nešto više od mesec dana. Režiju potpisuje Jovana Polić, Lekićeva dugogodišnja saradnica i intimus, koja je provizorno postavljena da bude direktor JSP produkcije i koja će iste godine, uoči parlamentarnih izbora u junu 2020, pisati za fantomski pamflet lalićevski glupo nazvan „Novine“. 

Ovaj bilten su besplatno delili i u poštanske sandučiće građanima ubacivali aktivisti tadašnjeg Saveza za Srbiju, a mogao je elektronski da se preuzme na sajtu pod kontrolom Dragana Đilasa i Mlađana Đorđevića, direktno.rs. Sličnu stvar kao i njegova konkubina učinio je i sam Lekić, ali dve godine ranije, marta 2018, uoči beogradskih izbora u „Danasovom“ jednokratnom dodatku „Beogradske novine“, u kojem se napadala aktuelna vlast, a uzdizali finansijer Đilas i rezultati u periodu dok je bio gradonačelnik. 

Dvadesettrećeg novembra 2020. novinarka CINS-a Jovana Tomić otkrila je javnosti da je firma JSP produkcija praktično služila kao svojevrsni protočni bojler, koji je SzS-u i njenom osnivaču Đilasu omogućio da političku propagandu za bojkot izbora iste godine u opozicionim medijima, a posebno na TV N1 i TV Nova S, plasira u vidu reklama po znatno povoljnijim cenama. Tako je izvedeno da naručilac reklama formalno ne bude politička stranka, a zakon volšebno bude izigran. Ovo su istovremeno krili svi mediji koji su puštali reklame za bojkot, kao što su godinama unazad znali a krili činjenicu da je Đilas i dalje vlasnik Dajrekt medije, uprkos tome što je u istim tim glasilima tragikomično izjavljivao da nije. 

"Nepuna dva meseca pošto je Slaviša Lekić stupio na dužnost predsednika NUNS-a, Branko Gligorić, zastupnik Medija centra, firme koja je jedna od okosnica finansiranja NUNS-a i njena ćerka-firma, potpisaće jedan nesvakidašnji ugovor. Ugovor radi izmirenja duga koji je ta firma imala prema Gradu Beogradu na ime zakupa prostorija na adresi Terazije 3, sa Đilasovom Multikom grupom, suvlasnicom Dajrekt medije, o beskamatnoj pozajmici od 6 miliona dinara. I ovaj podatak u istom maniru držan je u tajnosti više od godinu dana, sve dok ga jedan od novinara NUNS-a, Vladimir Kostić, 4. juna 2018, nedelju dana pošto je Lekić reizabran za predsednika, nije učinio javnim na sajtu „Cenzolovka“. 

Na vanrednoj skupštini NUNS-a održanoj 20. oktobra iste godine, kao i u tekstu koji je Kostić objavio, Lekić će tvrditi da je Gligorić odluku o pozajmici doneo samostalno, da prethodno nije imao saznanja da je Đilas kontaktiran, ali će priznati da Đilasa poznaje i istovremeno podržati Gligorićevu odluku, preispitujući Kostićeve motive za objavljivanje teksta o događaju starom godinu dana. Članovi Izvršnog odbora NUNS-a svedočili su ipak da ih je Lekić uveravao da Đilas lično garantuje za realizaciju kredita i da zbog toga neće zloupotrebljavati Medija centar, iz čega su zaključili da je pudla itekako bila u kontaktu sa Đilasom povodom ovog posla.

Na pomenutoj skupštini reći će da je i sam pokušavao da reši dugovanja Medija centra i da je navodno u pomoć pozivao biznismene poput Stanka Subotića i Nikole Petrovića, koji mu se nisu javili na telefon (sic!). Ali mu zato, čudnog li čuda, ni u jednom trenutku navodno nije palo na pamet da pozove Dragana Đilasa koji ga malo-malo, punih trinaest godina, pomaže u privatnim projektima. Umesto toga, Lekić će za „Cenzolovku“ lakonski odgovoriti da nema blizak odnos sa Đilasom i da su se u poslednjih godinu dana videli samo jednom na kafi: „On je takav čovek, ne gaji on baš prijateljstva.“ Pretpostalja se da ni ovog bizarnog objašnjenja ne bi bilo da ekipa emisije „Paparazzo lov“ sa TV Pink u martu iste godine, prateći poznatu pevačicu Vesnu Zmijanac, sasvim slučajno u jednom od lokala lanca „Costa coffee“ na Vračaru, koji se u javnosti takođe dovodi u vezu sa Đilasom, nije za stolom zatekla i snimila upravo njih dvojicu.

Iako je 18. februara 2019. „iz ličnih razloga“ podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika NUNS-a, to ga nije sprečilo da kao i dalje pravni zastupnik u APR-u, veoma diskretno ustupi osnivačka prava nad Medija centrom firmi Demostat, pored BIRODI-ja još jednoj organizaciji za obmanjivanje javnog mnjenja, takođe radi izmirenja istih dugova koji su u međuvremenu narasli na 7,5 miliona dinara, jer svota od 6 miliona dinara koja je prethodno pozajmljena od firme Multikom nije utrošena za namene koje je trebalo. Taj potez izazvao je još veću konfuziju i negodovanje među članovima NUNS-a, između ostalog i zbog toga što je ostalo nejasno da li Multikomovu pozajmicu na dan dospeća 10. jula 2020. sad vraća NUNS ili Demostat. 

Za šta je tačno utrošen taj Đilasov kredit, da li je i na koji način otplaćen, ni dan-danas nije sasvim poznato. Tajkunska pudla Slaviša Lekić je flagrantno i bez ikakve odgovornosti napustio tu funkciju, ostavljajući za sobom već uobičajenu pustoš, i po rečima Svetozara Rakovića, dugogodišnjeg generalnog sekretara NUNS-a, jedan od najlošijih i najneurednijih izveštaja o radu u istoriji tog kvazistrukovnog udruženja".