KOSOVSKI ZAČARANI KRUG

​Viševekovna istorija života Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, zajedničkog života, života jednih pored drugih, jednih sa drugima, ali i jednih mimo drugih i jednih protiv drugih – imala je različite faze i pojavne oblike – koji su, najčešće, nastajali kao posledica širih geopolitičkih okolnosti i odnosa snaga među velikim silama i moćnim državama sveta, čije je prisustvo, interese i uticaj na području Balkana moguće pratiti bezmalo od ranog srednjeg veka, piše član Predsedništva SNS Zoran Đorđević u autorskom tekstu za slovenački portal "Delo"

 
Takođe, ti su odnosi bili, i ostali, i jedan veliki začarani krug, koji je opstajao kroz decenije kao proizvod i posledica verskih, kulturoloških,političkih ili ideoloških razlika, narativa ilimatrica u određenom istorijskom trenutku, naročito onih indukovanih i usmeravanih voljom i raznorodnim interesima nekih trećih, ni Srbima ni Albancima, u suštini, ne preterano sklonih (sa)učesnika u tom našem vekovnom sporenju. 

Sve je to istorijski dokazivo i faktografskimoguće pratiti još od vremena vlasti Otomanskog carstva na ovim prostorima, preko doba borbe za oslobođenje od nje, vremena pre, za vreme i neposredno posle dva svetska rata, raspada SFRJ i oružanih sukoba devedesetih godina XX veka, ulaska NATO snaga i KFOR-a na KiM – pa sve do danas, do aktuelnog trenutka i barikada i blokada na Jarinju i Brnjaku.

Naravno, i srpska i albanska strana aktivno su, svojim težnjama, stavovima i interesima,činjenjima i nečinjenjima, učestvovavale u tom procesu, ne uspevajući da nađu i ponude adekvatne odgovore i načine da svoje probleme reše samostalno, bez tuđeg mešanja, u onoj formi koja bi to rešenje učinilo trajnim i održivim.

​Albanski secesionizam je, još od Prizrenske lige, imao samo jedan cilj – ujedinjenje svih Albanaca u jednu državu, koju bi činile i sve teritorije na kojima Albanci žive, bez obzira na to kojoj od postojećih država te teritorije formalno-pravno pripadaju.  Tom su, bazičnom i trajnom cilju, bile podređene sve akcije i aktivnosti svih albanskih političara, u svim zemljama u kojima su Albanci živeli, bez obzira na njihove ideološke ili neke druge međusobne razlike – uključujući čak i period vladavine Envera Hodže u zemlji matici, u Republici Albaniji, i uprkos njegovom javno izražavanomkomunističkom internacionalizmu i tobožnjoj anacionalnosti.

Istovetno su se ponašale i albanske narodne i političke vođe na teritoriji KiM, i za vreme Kraljevine Jugoslavije i u posleratnoj, tzv. Titovoj Jugoslaviji – trudeći se da postupno i lukavo, veštom političkom mimikrijom, raznim manipulacijama i neistinama i stalnom propagandnom kampanjom o navodnoj ugroženosti Albanaca od strane Srba, sebi pribave oreol žrtve velikosrpske hegemonije, a sve zaradostvarenja svog cilja – stvaranja jedne, jedinstvene države svih Albanaca,  Velike Albanije.
​Srpska strana, srpski političari i državnici, pokušavali su u tom dugotrajnom procesu da osmisle (i u praksi primene) različita rešenja, ne uspevajući, ipak, da iznađu takvo, kompromisno, održivo i obostrano  prihvatljivo, koje bi, jednovremeno, i modifikovalomaksimalističke albanske zahteve, ali i dovelo do toga da se i srpski državni i nacionalni interesi poštuju i uvaže.

Kraljevina Jugoslavija nije ni stigla da se sveobuhvatnije bavi rešavanjem kosovskog Gordijevog čvora, s obzirom da je bila ophrvana mnogobrojnim unutrašnjim problemima, što je i činilo državnom tvorevinom koja je od svog nastanka bila, zapravo, osuđena na privremenost i nestanak. 
Period postojanja SFRJ je bilo vreme u kome se pokušalo da se, na kraju i posle svih drugih primenjivanih načina, kroz davanje statusa autonomije i širokih ovlašćenja Pokrajini KiM,zadovolje obe strane, ali je privid uspešnosti tog pokušaja razvejan vrlo brzo, pri čemu se jaz između Srba i Albanaca samo dodatno produbio. 

Od raspada SFRJ takođe se radilo na pronalaženju rešenja, pri čemu se mora istaći da je bilo i takvih koja nisu testirala političkurealnost, niti su vodila računa o uticaju sveukupnih globalnih (političkih, ekonomskih i svih drugih) odnosa, kao što nisu uzimala u obzir ni činjenicu da je, nažalost, međunarodno pravo u velikoj meri pod uticajem centara moći i da pravo i pravda u međunarodnim odnosima često bivaju samo teorijski pojmovi, a da je njihovo tumačenje i sprovođenje stvar interesa, dogovora i uglavnomonoga što bi se moglo nazvati politikom duplih standarda, u skladu sa trenutnim odnosom snaga na svetskoj političkoj sceni.

Agresijom NATO na SRJ i ulaskom snaga KFOR na teritoriju KiM došlo se do tačke čija je logična i očekivana posledica bila protivpravna secesija, odnosno samoproglašenje tzv. „Republike Kosovo“.
Od 2012.godine, od trenutka u kojem je predsednik Aleksandar Vučić preuzeo na sebe odgovornost za Srbiju, za srpske državne i nacionalne interese (od kojih je rešenje kosovskometohijskog viševekovnog problema svakako prioritet), svedoci smo jedne drugačije, odgovorne i mudre, realne i na dijalogu zasnovanepolitike - koja istinski teži ka pronalaženju trajnog, sveobuhvatnog, održivog i podjednako (ne)prihvatljivog rešenja za obe strane u sporu. Politike koja uvažava prošlost, validno je i realno tumači i, na osnovu toga, na osnovu njenih pouka (uz argumentovano i mitovima neopterećeno sagledavanje realnosti i sadašnjeg političkog trenutka) – usmerava ka budućnosti, ka zajedničkoj budućnosti Srba i Albanaca. Odvažno i hrabro, državnički dostojanstveno, maksimalno i istrajno se angažujući, Aleksandar Vučić je prihvatio ulogu onoga koji je spreman da trajno okonča ono čega su se svi drugi, na ovaj ili onaj način, u ovom ili onom vremenu, iz različitih razloga, klonili da reše, nemajući, on lično, pri tom nikakvu drugu ideju niti motiv osim mira,dobrobiti i prosperitetne, zajedničke budućnostisvih ljudi koji žive na prostoru KiM.

​Bilo je kako je bilo, uz mnogobrojne izgubljene živote na obema stranama, uz stotine hiljada proteranih i raseljenih ljudi (moramo reći - na srpskoj strani), uz ondašnje i današnje pokušaje revizije i falsifikovanja istorijskih činjenica, uz laži i propagandne prevare, uz izmišljene, ali i stvarne zločine, uz uvrede i teške reči i optužbe, ali i uz odsustvo iskrene želje da se pronađe rešenje, što sve zajedno ima za posledicuponovne tenzije i napetosti, barikade i blokade na Jarinju i Brnjaku i situaciju koja bi mogla, ukoliko ne bude mudrosti i političke volje, da eskalira u vrlo opasnom, nikome korisnom ni potrebnom, smeru. Upravo stoga bi, i Srbi i Albanci, trebalo da iskoriste ovu, možda i poslednju priliku, da iskorače iz tog kosovskog začaranog kruga svađa i nasilja i dogovore se, uz međusobno poštovanje i uvažavanje u najvećoj mogućoj meri legitimnih interesa svake strane, o tome kako će, u zajedničkoj budućnosti, nastaviti da žive jedni sa drugima i jedni pored drugih.

Ne smemo našim potomcima da ostavimo u nasleđe naše današnje nerazumevanje i našu današnju nespremnost na kompromis. Ni Srbi ni Albanci nemaju više vremena da koračaju u krug. Vreme je da, zajedno, izađemo na prav i čist put, put budućnosti.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.