Nebojša Bakarec: NATO zločini nad Srbijom – Otimanje Kosova i Metohije!

Danas se navršava 23 godine od početka NATO zločina i NATO agresije na Srbiju, koja je trajala 78 dana. Da bi u potpunosti razumeli zbog čega je NATO počinio zločine u Srbiji 1999. godine, moramo da se setimo da je razlog agresije NATO na Srbiju, bilo otimanje Kosova i Metohije Srbiji. Moramo da se setimo šta su nama Kosovo i Metohija. Da bi ostvario jedan geostrateški cilj Zapada, NATO je izvršio agresiju na Srbiju, kršeći međunarodno pravo i sve norme UN. Nažalost, NATO zločini, su ostali zločini bez kazne! Unazad deset godina, Srbija je ustanovila dostojnu i dostojanstvenu kulturu sećanja! Stoga se danas, širom Srbije, organizuju skupovi i aktivnosti, u skladu sa tom novom kulturom sećanja.

 

Rekao sam već da je NATO agresija imala za cilj otimanje Kosova i Metohije Srbiji. To im je delimično uspelo. Danas 23 godine kasnije, postoji lažna država Kosovo, provizorijum pod međunarodnom upravom. Albanci i NATO snage imaju faktičku kontrolu nad KiM. Međutim, lažna država Kosovo, nikada neće moći da bude priznata, niti da postane član UN, bez priznanja Srbije. Srbija nikada neće priznati Kosovo.

Foto: Informer

Danas kada se vodi rat u Ukrajini, nemonovno je da podsetim na licemerje i dvostruke aršine Zapada koji sebe voli da zove „međunarodna zajednica“(„international comunity“).

Pre 23 godine Zapad je hvalio NATO agresiju i zločine nad Srbijom. Danas Zapad satanizuje Rusiju zbog napada na Ukrajinu.

Pre 23 godine Zapad je podržavao NATO bombardovanje Srbije kasetnim bombama. Danas Zapad upozorava Rusiju da koristi kasetne bombe. Danas Zapad podržava Ukrajinu kada koristi kasetne bombe.

Pre 23 godine Zapad je podržavao NATO bombardovanje Srbije radioaktivnim bombama. Danas Zapad osuđuje rusko zauzimanje nuklearnih centrala Ukrajine.

Pre 23 godine Zapad je podržavao NATO bombardovanje srpskih rafinerija i petrohemije, čime je vodio hemijski rat. Danas Zapad upozorava Rusiju da ne koristi hemijsko oružje.

Pre 23 godine Zapad je napao Srbiju. Danas Zapad ne sme da napadne Rusiju.

Pre 23 godine Zapad nije pokazao saosećanje prema srpskim žrtvama NATO zločina. Danas Zapad lije krokodilske suze nad ukrajinskim žrtvama. Danas Zapad ne pokazuje saosećanje prema ruskim civilnim žrtvama.

Pre 23 godine, i 23 godine, do danas, niko sa Zapada nije govorio o ratnim zločinima NATO u Srbiji. Danas Zapad optužuje Rusiju za genocid i ratne zločine u Ukrajini, posle 30 dana rata, kada se zvanično saopštava da ima oko 1000 civilnih ukrajinskih žrtava.

Za 23 godine niko sa Zapada i iz NATO, nije odgovarao za ratne zločine počinjene u Srbiji 1999. Danas Zapad optužuje Putina da je ratni zločinac.

Pre neki dan, portparol kineskog ministarstva inostranih poslova, Lidžian Žao je lepo i slikovito na Tviteru, prikazao šta je „međunarodna zajednica“. To je samo Zapad koji sebe lažno predstavlja kao „međunarodnu zajednicu“. A slika te „međunarodne zajednice“ se skoro sasvim poklapa sa listom zemalja koje su počinile zločine u Srbiji 1999. u liku NATO (izuzimajući Australiju, Novi Zelend i Japan).

Foto: Informer

Šta su nama Kosovo i Metohija?

Za srpski narod, Kosovo i Metohija su kolevka duhovnosti, državnosti i istorijskog pamćenja. Suštinu vekovnih procesa na Kosovu i Metohiji čine, po srpski narod, nepovoljni istorijski i demografski tokovi i geografski položaj. Da bismo razumeli šta nam se dogodilo na Kosovu i Metohiji, moramo kratko da se vratimo kroz istoriju. Presudne činjenice koje su dovele do faktičkog gubitka KiM su: 500 godina ropstva pod Turcima, genocid Turaka i Albanaca nad Srbima u 18. i 19. veku, stravični demografski gubici Srba u dva svetska rata i konačno NATO agresija.

Pravo srpskog naroda da živi na svojoj zemlji osporeno je najpre dugotrajnim nasiljem u uslovima turskog ropstva, naročito u 18. i 19. veku, nasiljem koje po svim svojim obeležjima, razmerama i posledicama ima karakter genocida. Na Kosovu i Metohiji je sprovođena politika nasilja nad Srbima, koju danas prepoznajemo kao „genocid“ i „etničko čišćenje“- od dolaska Turaka, pa do 1912., i od 1941. do 1945., i konačno od 1999. pa do danas. Ne treba zaboraviti ni zločine koje su počinile srpske snage tokom 1999. nad Albancima. Te zločine ne treba ni umanjivati, ali ni višestruko preuveličavati, kao što je to činila zapadna propagandna mašinerija krajem 1998. i tokom cele 1999. godine.

Isticanjem sadašnjeg demografskog stanja na Kosovu i Metohiji i tvrdnjom da su u pitanju albanske zemlje zato što ih danas velikim brojem naseljava albanska narodnost, ignoriše se činjenica da na toj zemlji živi i srpski narod, i to na svojoj matičnoj istorijskoj zemlji. Nema prekida u odnosu Srbije prema KiM kao srpskoj nacionalnoj teritoriji, niti prekida u borbi za oslobođenje kosovskometohijskih Srba i njihov zajednički život sa drugim delovima srpskog naroda. Bez uvažavanja stvarnih istorijskih okolnosti moglo bi se desiti da budu ozakonjene posledice genocida. U ime „prava“ albanske nacionalne manjine na "samoopredeljenje do otcepljenja" bilo bi legalizovano nasilje nad srpskim narodom i pogaženo njegovo pravo na samoopredeljenje, pravo da živi slobodno i suvereno u svojoj državi Srbiji, na svojoj zemlji.

Foto: Informer

Ne treba zaboraviti osnovno - Albanci imaju svoju matičnu državu, Albaniju. Matične države Albancima nisu ni Kosovo i Metohija, niti Makedonija. Zapad je u slučaju KiM prekršio sve principe međunarodnog prava. Kada je Zapadu odgovaralo podržao je protivpravno ili nasilno otcepljenje delova suverenih država (Kosovo, Slovenija, Hrvatska), a kada mu to nije odgovaralo, onda nije priznao ni mirne težnje za samostalnošću (Katalonija, Flandrija, Škotska). Obmanjujući stav zapada glasi da je „Kosovo, sui generis - poseban i jedinstven slučaj“ u svetu, iako je takvih slučajeva nebrojeno. U slučaju Kosova nema ničeg posebnog, jedinstvenog ili unikatnog u bilo kom pogledu. Ako bi svim manjinama dali takva prava, nastao bi haos u svetu. Onda bi otcepljenju mogli da pristupe: Kurdi u Turskoj, Kopti u Egiptu, Katalonci, Flamanci i Škoti, ali i Velšani i Severni Irci, Rusi u Letoniji (27%), Korzikanci, Inuiti u Kanadi, te ostali Južno i Severno američki starosedeoci, i starosedeoci Australije i Novog Zelanda – Aboridžini i Maori. Uostalom, tako su postupili kiparski Turci, koje priznaje samo Turska. Tako su postupili i Rusi u Moldaviji i Ukrajini (priznaje ih svega nekoliko država). O afričkim i azijskim državama da i ne govorim.

Zapadne države koje su priznale Kosovo u slučaju Kosova i Metohije, masovno krše svetske povelje na kojima počivaju temelji savremene demokratije, međunarodnog prava i ljudskih prava. Na prvom mestu krše međunarodne odredbe o pravima suverenih država i o pravu na samoopredeljenje. Između ostalog krše „Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka“ („Universal Declaration of Human Rights“ ) Generalne skupštine UN, od 10. decembra 1948., i „Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda“ („Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms“) Saveta Evrope, od 4. novembra 1950. Kršeći sve međunarodne norme, Zapad je pokazao da vlada na osnovu prava jačeg, na osnovu prava sile i moći, a da uzvišene deklaracije i konvencije imaju ulogu smokvinog lista.

Foto: Informer

Kratak istorijski osvrt

Da bi razumeli šta se događalo na prostorima Kosova i Metohije, moram napraviti kratak istorijski osvrt. Istorijska nauka nam dokazuje da su Turci i Albanci počinili genocid u Staroj Srbiji, u 18. i 19 veku. Naučnici – istoričari se slažu da su u 18. i 19. veku turski i albanski pogromi nad Srbima poprimili karakter genocida. O tome piše veliki istoričar i naučnik, pokojni akademik Dimitrije Bogdanović u svom kapitalnom delu „Knjiga o Kosovu“. Na primer u „Uvodu“, strana 12., Bogdanović kaže: „Isto tako, poriču se neki stvarni istorijski događaji – kao što su velike seobe srpskog naroda, ili se jednim potezom pera briše mučna, zaista krajnje surova istorija tursko-albanskog genocida nad srpskim narodom u toku poslednjih stotinu do dvesta godina“ (knjiga je objavljena 1984. i Bogdanović govori o genocidu nad Srbima od početka 18. do kraja 19. veka). Da se radi o genocidu potvrđuje i to što je akademik Bogdanović Poglavlje 2. naslovio „Anarhija i genocid u Staroj Srbiji 1878-1912“. Na sličan način pišu i drugi naučnici, poput Jovana Cvijića.

Do genocida nad srpskim narodom u 18. i 19. veku dovela je turska vladavina u trajanju od pola milenijuma. Toliko dugačak period neslobode i zločina ostavio je nesagledive posledice. Na prostorima Stare Srbije bilo je još gore jer su Turci tu imali i saradnike, Albance, tada malobrojni narod, koji se pokazao spremnim da služi Turcima i da radi svojih interesa tlači srpski narod. Albanci su, za razliku od Srba, bili kompatibilni s Turcima. Ne samo da su bili znatno spremniji da prihvate islam i povinuju se zakonu jačeg nego su bili i dovoljno pametni da shvate da je bolje da se pritisak Turaka prenese na Srbe. Da bi u tome uspeli, verno su služili Turcima. Povremeno su i Albanci dizali ustanke, ali bi posle tih perioda opet nalazili zajednički jezik sa Osmanlijama. Srbi su masovno arnaućeni i to pod pogromom. Međutim, važno je reći, da je veliki deo arnaućenja i islamizacije Srba bio nasilan i sprovođen pod pogromima nad Srbima. O tome svedoče podaci o demografskim kretanjima na KiM tokom vekova:  1455. godine, Srba na KiM je bilo 98%, Albanaca 1 odsto. Po procenama iz 2019. godine, na KiM Srba ima 8 odsto, a Albanaca 89 odsto. Tako je od ubedljive većine u 15. veku (98%) za 556 godina, srpski narod sveden na ubedljivu manjinu (8%), a Albanci su od jedan odsto stanovništva skočili na gotovo 90 odsto. Podaci potiču iz turskog deftera – popisa iz 1455., koji je obavljen na teritoriji Brankovića, koja je obuhvatala teritoriju današnjeg KiM. Kopije tog turskog deftera – opšteg katastarskog poreskog popisa, čuvaju se u arhivima Orijentalnog instituta u Sarajevu, a originali u Turskoj.

Foto: Informer

O kraju turskog doba u Srbiji, govore proučavanja SANU, kojima je utvrđeno da je tokom  18. i 19. veka iseljeno iz Stare Srbije (obuhvatala i KiM) i naseljeno u Kraljevini Srbiji tj. na teritoriji Srbije oko pola miliona ljudi. Islamizacija je bila masovna i čitave oblasti su na taj način odnarođene (Gora, Drenica, Prekoruplje, Međuvode itd). Dobar deo Albanaca na Kosovu i Metohiji je, u stvari, srpskog porekla. Veliki Jovan Cvijić je utvrdio da i pored iseljavanja i islamizovanja u Staroj Srbiji (Raška oblast, KiM, Vardarska Srbija - Makedonija) ima znatan broj Srba. Njegove procene kažu: na 900.000 Srba, od kojih je 300.000 muslimanske vere, "Arnautaša" (poarnaućenih Srba) ima do 200.000, a oko 300.000-400.000 su pravi albanski kolonisti. Ponovimo da ovi podaci još jednom potvrđuju činjenicu da je dobar deo Albanaca na Kosovu i Metohiji, srpskog porekla.

Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150 godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 550 godina). Deo Albanaca i Turaka napušta Kosovo i Metohiju zajedno sa poraženom osmanskom vojskom. Kosovo je 1913. godine odlukom Narodne skupštine bilo integrisano u Kraljevinu Srbiju, a Metohija u Kraljevinu Crnu Goru.

U Prvom svetskom ratu, porazom srpske vojske 1915. koja se povlačila ka Jadranu preko Albanije, austrougarske jedinice okupiraju severni deo Kosova, a bugarske južni, gde zavode veoma okrutan okupacioni sistem. Čitavo Kosovo, a posle sjedinjenja Srbije i Crne Gore, i Metohija, kao delovi Srbije, bili su posle 1. decembra 1918. u sastavu novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kosovo i Metohija su 1929. podeljeni između tri banovine: Zetske, Moravske i Vardarske.

Aprilskim slomom Jugoslavije 1941. godine počinje novo razdoblje albanskog terora i genocida nad srpskim narodom. Stvorena je pod fašističkim okriljem i za račun Italije, „Velika Albanija“. Za vreme rata 1941.-1944. Kosovo je napustilo oko 100.000 Srba. Područje Kosova i Metohije je oslobođeno posle povlačenja Nemaca u novembru 1944. Međutim, u decembru 1944. dolazi do masovne pobune Albanaca protiv NOV i Jugoslavije u većem delu Kosova. Vrhovni štab NOV i POJ uvodi vojnu upravu za područje Kosova i Metohije. Pobuna albanskih balista i fašista je slomljena tek u martu 1945.

Foto: Informer

Albanci su u oba svetska rata bili na strani sila zla. Prvo na strani Austrougarske i Nemačke, a potom na strani fašizma i nacizma. Današnji albanski politički pokreti počivaju na albanskim i NATO zločinima iz 1999. Još dublje gledano, današnji albanski politički pokreti počivaju na tradiciji i idejama fašističke „Velike Albanije“ (1941-1945), prizrenskih liga i balističkog pokreta albanskih fašista - Bali Kombetar (alb. Balli Kombëtar).

Od 1945. do 1952. godine na teritoriji Kosova i Metohije delovale su grupe razbijenih balista (ostataka albanskih fašista). Posle završetka rata, Kosovo i Metohija su vraćeni Jugoslaviji i ulaze u sastav Narodne (kasnije Socijalističke) Republike Srbije. Nova komunistička vlast 6. marta 1945. zabranjuje povratak proteranim Srbima i Crnogorcima na teritoriju KiM. Autonomna Kosovsko-Metohijska Oblast (AKMO) zvanično je proglašena 1945. godine. Aprila 1963. godine AKMO je uzdignuta na nivo pokrajine, postavši Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. Novembra 1968. godine ime pokrajine je promenjeno u Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo, čime je Metohija uklonjena iz naziva. Ustavne promene iz 1971. i konačno 1974., značile su uzdizanje pokrajina na nivo republike, sa obeležjima državnosti. Između 1974. i 1989. godine, Kosovo i Metohija je imalo faktički status federalne jedinice SFRJ, iako je formalno i dalje bilo deo Srbije. Kao što vidimo komunističke vlasti su nizom po Srbiju štetnih poteza, stvorile sve pretpostavke za eskalaciju budućih problema na Kosovu i Metohiji. Osnovano možemo tvrditi da su pre svega, hrvatski, slovenački i albanski funkcioneri SFRJ, uz sramno sasluživanje srpskih, namerno zadali ključne udarce budućim srpskim naporima.

Posle poraza 1952., albanski balisti i fašisti su mirovali do novembra 1968. kada su organizovali masovne demonstracije na KiM i u Makedoniji novembra. Kosovski događaji 1981., pobuna i demonstracije daleko većih razmera nego 1968. i bujanje albanskog separatizma na Kosovu i Metohiji,  u nekim opštinama južne Srbije, u Makedoniji i u delu Crne Gore - pokazali su svu opasnost od zatvaranja očiju pred zlokobnim političkim događajima. Sva ova zbivanja propraćena su i obeležena sve većim progonom srpskog naroda Kosova i Metohije. Primenom istih zločinačkih albanskih i turskih metoda koje registruju dokumenti iz 18. i 19. veka: ubistvima, silovanjima, tučama, psihološkim i moralnim zlostavljanjem, protivpravnim prisvajanjem, otimačinom zemlje, uništavanjem useva, stoke, šume, socijalnom i pravnom diskriminacijom, majorizacijom i korišćenjem povlašćenog položaja, napadima na crkve, skrnavljenjem grobalja, spomenika i simbola nacionalnog identiteta srpskog naroda - organizovani albanski teror je metodično stvarao psihozu nesigurnosti i straha, i nagonio sve veću masu Srba na iseljavanje. Srpski narod je u jednom delu svoje republike tako sveden na manjinu, a procenat njegove zastupljenosti u etničkoj strukturi pokrajine rapidno se smanjio - sa 27,4% prema popisu stanovništva 1948. godine, na 14,9% u 1981. godini (sa Crnogorcima).

Albanska teroristička organizacija OVK, započinje 1996. godine, sukobe sa policijom Srbije, napadima iz zasede na patrole ili manje policijske stanice. Ovo se 1998. pretvara u pravi rat, kada su se teroristički napadi na regularne snage bezbednosti proširili na celu Pokrajinu. Ovo je dovelo do žestoke reakcije policije i uključivanja vojske u sukob. Nakon iskonstruisanog slučaja Račak u januaru 1999. dolazi do novih pretnji bombardovanjem od strane NATO-a i zapadnih zemalja. U februaru 1999. održana je mirovna konferencija poznata kao Pregovori u Rambujeu. Nakon tri nedelje pregovora nije postignut nikakav sporazum. SAD i EU su uputili otvoreni ultimatum vlastima SRJ da će doći do NATO bombardovanja, ukoliko ne prihvate predlog sporazuma iz Rambujea. Nakon što je SRJ ovo odbila, 24. marta usledila je NATO agresija, protivno međunarodnom pravu (bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN). Bombardovanje i zločini su okončani nakon 78 dana, Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Nakon sprovođenja ovog sporazuma, preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca napustilo je Kosovo i Metohiju u strahu od albanskog nasilja. OVK je i nakon okončanja sukoba nastavila da čini zločine nad srpskim civilima.

Foto: Informer

Zločini NATO u Srbiji 1999.

Prema zvaničnim podacima od posledica NATO bombardovanja poginulo je oko 2500 civila. Od posledica bombardovanja je teže i lakše je povređeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece. U periodu od 24. marta do 10. juna 1999. godine poginulo je 754 pripadnika VJ i MUP-a Srbije. Procenjena materijalna šteta tokom NATO bombardovanja iznosi 100 milijardi dolara. Šteta na vojnoj imovini je procenjena na 4,3 milijarde dolara. U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja, zgrade Radio-televizije Srbije i zgrade Radio-televizije Vojvodine, petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca, Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine. U Srbiji je do 1999. registrovano između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika. 2015. godine objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Stručnjaci smatraju da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma. Kada će pravda stići NATO zločince?

Foto: Informer

Nove albanske metode nečovečnosti - trgovina organima otetih i ubijenih

Albanci su, posle vekova asimilacije, zločina i ubistava, prisvajanja i otimanja srpskog nasleđa, konačno 1999., 2000. godine, pronašli nove metode nečovečnosti – prisvajanje i otimanje srpskih organa i života. Ključne tvrdnje o trgovini ljudskim organima, iznela je u javnost Karla del Ponte koja je pružila podatke da je veliki broj Srba i drugih nealbanaca bio otet i transportovan u Albaniju, gde su im vađeni organi i gde su ubijeni. Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je 25. januara 2011., Izveštaj specijalnog izvestioca Dika Martija i Rezoluciju o trgovini ljudskim organima na KiM i u Albaniji. Prema Izveštaju, glavni organizator otimanja ljudi i trgovine ljudskim organima bila je Drenička grupa OVK, na čelu sa Hašimom Tačijem, Džavitom Halitijem, Kadri Veseljijem, Azemom Suljom i Fatmirom Ljimajem. Broj Srba i Albanaca koje je OVK ubila uzimajući im organe, iznosi približno 1000 (od toga je 900 Srba i 100 Albanaca). U Martijevom , tj. Izveštaju Saveta Evrope, stoji da je OVK čineći navedeni zločin, sarađivala sa državom Albanijom, gde se veći deo zločina i dogodio, da je sarađivala sa albanskom mafijijom, bez čije pomoći ceo zločin ne bi uspeo. U Izveštaju se jasno kaže da je i sama OVK delovala kao kosovska mafija, zbog toga što se osim borbenim akcijama, bavila ikriminalom kojim se bavi i albanska mafija. Za ovaj zločin nije osuđen niko, ni dan danas, jedanaest godina posle usvajanja Martijevog izveštaja.

Period posle 2000. godine

Ne zaboravimo da su Albanci 13. avgusta 2003. godine napali srpsku decu i omladinu u Goraždevcu. Srpska deca ubijena su iz automatskog oružja, rafalom, dok su se kupala u seoskoj reci Bistrici. Na licu mesta, 2003. godine ubijen je Ivan Jovović (19). Pantelija Dakić (12) je povredama podlegao u Pećkoj bolnici. Bogdan Bukumirić (14), Đorđe Ugrenović (20), Marko Bogićević (12) i Dragana Srbljak (13) teško su ranjeni. Ubice nisu pronađene, a istraga je obustavljena 2010. godine.

Foto: Informer

Martovski pogrom (17.-19. mart 2004.). U tim danima Albanci su počinili organizovani pogrom nad srpskim i romskim civilnim stanovništvom na Kosovu i Metohiji. Izgovor za pogrom je bilo objavljivanje lažne vesti o davljenju trojice albanskih dečaka u reci Ibar, za čiju su smrt albanski mediji lažno okrivili Srbe. Od 17. do 19. marta 2004. godine, ubijen je i proteran je veliki broj Srba, spaljene su njihove kuće i oskrnavljeni su srpski kulturno-istorijski spomenici. U pogromu je na 33 lokacije učestvovalo više od 60.000 Albanaca. Procenjuje se da je poginulo 27 ljudi (15 Albanaca i 12 Srba), a da je oko 1000 ljudi povređeno, Procenjuje se da je više od 4.000 ljudi izgnano iz svojih kuća. Oko 935 srpskih i romskih kuća je spaljeno i uništeno. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. Uništeno je 19 spomenika kulture prve kategorije (crkve i manastiri SPC) i 16 pravoslavnih crkava koje nisu kategorisane. Ukupan broj uništenih crkvenih zgrada bio je blizu stotinu. Uništeno je oko 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogih drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu i Metohiji. Svim događajima je prisustvovala Međunarodna misija na Kosovu i Metohiji, koja se sastojala od 20.000 pripadnika Kfora, 3.000 pripadnika UNMIK-a, 6.000 pripadnika kosovske policije i njihovih čelnika. Misija je pokazala da nije želela da osujeti ili spreči napade. EU i  SAD su na mlak način osudili pogrom. Glavni organizatori su ostali nekažnjeni, uzroci nedovoljno istraženi, žrtve i posledice se ignorišu. Ubijeno je 12 Srba u Martovskom pogromu: Spasojević Borivoje (1941), Jana Tačev (1968), Nenad Vesić (1950), Dobrivoje Stolić (1954), Borko Stolić (1982), Slobodan Perić (1952), Zlatibor Trajković (1951), Dragan Nedeljković (55) (spisak nije potpun).

Foto: Informer

Činjenice o KiM, u svetlu 10 godina vlasti SNS

Događaji od 17.03.2004. su pokazali koje posledice nastupaju kada je država Srbija slaba, kao što je tada bila. Srbiju su opterećivali sukobi vlasti DSS i DS. Albanci su to prepoznali i iskoristili. Konkretan dokaz za to što navodim je činjenica da je lanac komandovanja policijom 17.03. bio pokidan zbog  sukoba DSS i DS. Posledica je bila neadekvatna i zakasnela reakcija policije u prva 4 sata napada na beogradsku džamiju. U to sam se lično uverio na licu mesta. Tokom ovih deset godina vlasti SNS, takvi i slični nesrećni događaji, poput sukoba u Beogradu 21.02.2008. ili 10.10.2010., jednostavno nisu mogući. Aleksandar Vučić je učinio Srbiju jakom i jedinstvenom. U poslednjih deset godina Srbi na KiM, žive bolje nego ikada, kada se posmatraju tri decenije, od 1981. do 2012. Niko u poslednjih 100 godina, do 2012., nije učinio ovoliko za Srbe na KiM, kao predsednik Vučić i SNS. I u pogledu sigurnosti života, i u pogledu životnog standarda. I te podatke smo čuli od predsednika Republike, prošle godine kada je podnosio Izveštaj o KiM 22. juna 2021., npr. – više od 750 miliona evra pomoći je dato 2020. godine našem narodu na KiM. Za razliku od vlasti do 2012., koje su ili vodile autističnu gubitničku politiku, ili su maksimalno izlazile u susret zahtevima EU i SAD, vlast SNS i predsednika Vučića čini sve što je neophodno da bi se očuvao opstanak Srba na KiM, i da bi se sprečili novi pogromi nad Srbima od strane Albanaca. Zahvaljujući politici predsednika Vučića, Srbi na KiM, žive znatno bolje nego do 2012. godine. Takođe, predsednik Vučić, istrajava u dijalogu, pregovorima i kompromisu, pomirljiv je i miroljubiv, i nudi ruku pomirenja Albancima.

Za deset godina predsednik Vučić je značajno ojačao Vojsku Srbije. Od slabašne, razoružane i demoralisane vojske koju su takvom načinili Ponoš, Tadić i Šutanovac, Vučić je Vojsku Srbije, opremio, naoružao i profesionalizovao. Danas je Vojska Srbije deset puta jača nego 2012. Srbija je danas jaka. Predsednik Vučić nam je vratio dostojanstvo. Predsednik Vučić i SNS isporučuju građanima očekivanu dobrobit, kao niko u istoriji Srbije. Predsednik Vučić je bio političar. Danas je Državnik. On je otac jedne nove, bolje Srbije koju je izgradio zajedno sa nama. Predsednik Vučić, uzdiže Srbiju, gradi Srbiju, leči Srbiju, vakciniše Srbiju. Državnik Vučić leči prošlost u sadašnjosti, radi budućnosti.

Autor je poslanik i član predsedništva SNS

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.