TOKUGAVINA DILEMA! Kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Više od dve stotine šesdeset godina vladale su Tokugave Japanom, i to zahvaljujući jednom, na prvi pogled, ludom događaju

Godine 1600. u bici kod Sekigahare, Ijejasu Tokugava je uradio nešto što niko drugi ne bi.
Naredio je, usred bitke, svojoj artiljeriji da ispali plotun na vojsku Kobajakave Hidejakija, koja je, do tog trenutka, stajala sa strane, neodlučna kome, od sukobljenih, da se priključi.
I kada je Tokugava opalio plotun po njima, priključili su se, njegovoj strani. Prva od 268 godina vladavine klana Tokugava, počela je, tog dana.

Osim što je postao jedan od najvećih vojsjovođa i vladara u istoriji Japana, Tokugava je, ovim činom, pokazao još nešto: da je princip, nekada važniji od pobede. Da je poraz, nekada, bolja opcija od napuštanja onoga u šta veruješ. Da, u odlučujućim trenucima, nema mesta kalkulanstvu.
I sve ovo pišem zbog beogradskih izbora i poziva da se oni ponove.
Moguće je, ali se plašim da to ponavljanje ne bi bilo izraz volje birača, nego kalkulacija koju bi napravili političari, bez obzira na volju birača.

To mi ne liči na Vučića. On za sve što je ostvario, a ostvario je više nego bilo ko, bilo kada, može da zahvali tome što je imao politiku, program i princip, koji su dali rezultate, da bi mu rezultati, potom, doneli uspeh.

Sam je to rekao: važnija je politika od slike. I sumnjam da će da politiku napusti, pa ni po cenu da izgubi vlast u Beogradu.

Taj scenario ne samo da je nategnut - trebalo bi em da Boris Tadić nekako bude uguran u Skupštinu grada, em da se dijametralno suprotne ideologije nekako slože - nego je i oličenje onoga protiv čega je sam Vučić: udruživanja zarad same vlasti, a ne politike.

To je muljanje i kalkulanstvo, to je izdaja birača, i to je nešto što raspršuje svaki san o tome šta opozicija želi. A želi ne da ostvaruje svoj program i politiku, pošto ih nema, nego deo plena.
I Beograd je to za nju - plen.

Uslišiti njen zahtev, i ponoviti izbore za ceo Beograd (ako scenario jedan ne prođe), značilo bi pristati na muljanje i kalkulisanje, samim tim i na direktno zanemarivanje volje birača.
Ona je, pri tom, jasna. SNS je dobio više glasova nego Đilas i Moramo zajedno. I ako bi oni uspeli, ispod stola, da ga ipak pobede, i maznu vlast, dokopaju se plena, ubeđen sam da SNS ne bi izgubio. Izgubili bi oni, jer bi trajali kratko i onda bi otišli zauvek.

Postoje zakoni u ovoj zemlji, koji regulišu izborni proces, određuju kada se i zašto i gde izbori ponavljaju, i šta bi, osim politikanstva, bio razlog da se ti zakoni izvrdaju?
Utakmica se ne igra ponovo zato što su timovi nezadovoljni rezultatom, nego im se u tabelu upiše tačno onoliko bodova koliko su osvojili.

Tako je i sa izborima, bez obzira na argument, čak ne i pogrešan, da bi novi izbori raščistili svaku dilemu.
Tačno je, i sigurno je da bi SNS na njima dobio više glasova nego na ovim netom održanim, ali plašim se da bi izgubio politiku, i princip. 

Zato i verujem da će Vučić, svoj plotun opaliti tamo gde niko drugi ne bi smeo. Na sam interes svoje stranke. Zbog politike te stranke. I njene pobede.