Gledao sam tela pored puta, uništena vozila... Idem negde, ne znam gde... Potresna ispovest Stanislava koji je tokom "Oluje" sa samo 11 godina seo na traktor i spasio svoju porodicu!

Stanislav Trninić kao dečak od svega 11 godina te strašne 1995. godine seo je na očev traktor i priključio se nepreglednoj koloni izbeglih Srba kako bi svoju porodicu iz rodnih Mečenčana na Baniji izvukao u Srbiju. Danas ovaj tridesetosmogodišnjak za Informer opisuje sav užas kroz koji su prošli... Kako kaže, išli su, a nisu znali kuda

 

- Tog dana je bila mir, tišina, bile su priče da se ne paniči, da se nigde ne ide, i onda je došlo 8 sati i kud koji mili moji. Pokupilo se ono osnovno, par ćebadi. Bili smo tu ja, majka, 4 godine starija sestra, baka, ali tu je bilo i komšija, ukupno je nas 12 krenulo. Šta se spakovalo u 10-15 minuta i krenuli smo. Kolona je već bila krenula - kaže Stanislav.

Kako nam priča Stanislav, trebalo je da krene sa prvim komšijom. Smestili su se u traktor, ali je Stanislav u trenutku odlučio da sedne na očev traktor - kao da je znao da sve to ostavlja zauvek. 

Foto: printscreen

- Trebali smo da idemo sa prvim komšijom, koji je odmah bio do nas, od kojeg smo i kupili plac i napravili novu kuću tu dole... Taman smo trebali da krenemo, ja sam odlučio da krenem svojim traktorom, sve je to bilo brzinski. Ne znam kako sam sa samo 11 godina odlučio da krenem svojim traktorom, kao da sam znao da sve to ostavljam zauvek, u sekundi toj sam imao takav neki osećaj i odlučio se da krenem sam.

- Taj traktor je bio star, nije palio u mestu, akumulator nije valjao pa je komšija šlepao da upalimo... Ali sam krenuo uz komšiju Dragana, čovek me pratio do Bosne i dao mi goriva u Bosni da mogu da se prebacim do Piskavice u Bosni, do rođenog ujaka, majčinog rođenog brata. Mi nismo znali gde idemo, mislili smo potrajaće to dan-dva i vratićemo se. Niti smo nosili išta, par ćebadi samo... 

Foto: M. Marković/Novosti

- Prve večeri nisu bile granate. Posle ponoći smo došli kod ujaka. Sutradan smo ustali rano i videli da naš narod ide dalje, da tu nema povratka. Ujak nas je zaustavljao, ali smo mi krenuli sa našim narodom. Sledeći potez je bio Banjaluka, tako smo bili na nekoj poljani, u nekoj školi, domu, ne znam šta je to bilo. Tu smo bili dva dana. Potom smo krenuli iz Banjaluke, pa do graničnog prelaza, završili smo u Zrenjaninu u prihvatnom centru. 

- Gledao sam tela pored puta, uništena vozila... Idem negde, ne znam gde idem. 

Kako kaže, posle osnovne škole upisao je Saobraćaj­no-tehničku u Zemunu, a majka i on su nekoliko meseci živeli u baraci četiri puta tri u Pazovi. U sobici.

- Bili smo tu 3 godine, posle smo u Golubincima dobili plac i materijal od donacija, tu smo sagradili kuću. 

 

 

Treba pričati o Oluji 

Stanislav ističe da o ovom strašnom zločinu bez kazne treba da se priča: 

- Treba da se spominje, mnogo je godina prošlo, mnogi su zaboravili. Ja nisam!