Šta bi uradili za Srbiju?

Naravno, ništa! Dok se nisu uhvatili politike i rušenja Vučića nisu uspeli ni sebe da usreće ili makar pristojno srede i uravnoteže. Nikad se ni u čemu nisu isticali.

Škola im nije išla, a nisu bili ni vredni, ni uporni. Tešili su se da je to zato što ih neko mrzi i proganja. Mržnja prema uspešnijima i uglednijima od sebe vremenom je postala njihovo jedino zanimanje i uteha. Decenijama su čekali svoju šansu i svoj trenutak, da se konačno osvete za sva poniženja i neuspehe.

U toj privatnoj bolesti nikada nije bilo mesta za Srbiju, osim da joj nekako napakoste. Još nisu raščistili da li više mrze Vučića ili Srbiju i ko im je više kriv.

Svaki napredak Srbije doživljavali su kao lični neuspeh i sramotu. A Vučić im je putevima, školama, bolnicama, zaposlenima, susretima sa svetskim državnicima, samo pozleđivao otvorene rane.

Vređa ih jako i kada ih on pita šta bi oni uradili bolje ili drugačije. Ljuti su na Ameriku i Evropu, ali podjednako i na Rusiju i Kinu što su se usaglasile u tome da podržavaju jedino Vučića, dok se sukobljavaju i ratuju na svakoj tački ove planete. Zašto njih nema u toj priči, iako su se zakleli da Srbiji odavno treba neko poput Aljbina Kurtija, uravnoteženi intelektualac koji ne bi mrava zgazio, a ne Aleksandar Vučić koji gazi sve pred sobom u Srbiji, dok Ameriku, Evropu i Rusiju eto već čitavu deceniju ponižava i vuče za nos.

Njihove svakodnevne jadikovke ponekad i uđu u kakvu neobavezujuću rezoluciju, ali ništa više. Nude Kosovo za glavu i rušenje Vučića, optužuju Srbe sa Kosova da su lopovi, narko dileri i kriminalci koji posluju pod mantijama SPC, nailazeći i na podsmeh i na odbijanje. Pa njima niko normalan ne bi ni orah uzeo iz ruke. Niko ih više ne razume, a i ne shvata ozbiljno jer su oni elita, viša klasa, a možda i rasa u odnosu na lakovernu i prostačku Srbiju.

Ne slušaju ih ni kučići koji šetaju demonstrativno do pobede nad Vučićem. Više i laju na njih, koji ih pritiskaju lancima, nego na Vučića. I sami sebi su nepodnošljiv teret, a još bi goropadnu i nezahvalnu Srbiju natovarili na svoja krhka pleća. Čak i daleko pametniji od njih su se obrukali u politici. Dok je Evropa ukidala granice stvorene u krvi i stogodišnjim ratovima, mi smo oduševljeno zaratili oko nepostojećih granica.

Dok je Evropa pucala od snage i prosperiteta, dok su se čerupali prepuni evropski budžeti, mi smo se zlopatili pod sankcijama i u tragičnom izgibeniju. Iz tog živog blata nikako da se izvučemo. Iako je Srbija jedina multietnička zemlja na ruševinama Jugoslavije iz koje niko nije proteran, optuženi smo za etničko čišćenje upravo tamo odakle su Srbi istrebljeni ili odakle su proterani. Kad god se Srbija nepredviđeno uzdigne i podigne glavu, hteli bi za glavu i da je skrate. Udruženo spolja i iznutra. Zato i treba srušiti Vučićevu stabilokratiju i retke trenutke spokoja u našoj slavnoj i burnoj istoriji.

Priželjkuje se haos i pomračenje uma jer Srbija je ranije u miru gubila i ono što je u ratu herojskim samožrtvovanjem dobijala. Na svim važnijim svetskim i evropskim adresama pomirili su se da je od rušenja Vučića isplativije slabljenje i pripitomljavanje Vučića. Drmaće ga u Beogradu, Prištini, Podgorici, Sarajevu. a ako treba i u Banja Luci.

Ako baš i ne padne kao zrela kruška, pošto je to praktično i nemoguće, izgubiće makar deo podrške i biće prinuđen da makar malo popusti, sve dok se konačno ne preda i ne kapitulira kao toliki drugi pre njega na čelu Srbije.

No, to je račun bez krčmara! Upravo, zahvaljući tim napadima, pritiscima i ultimatumima, Vučić je sve jači i jači, toliko jak da će nastaviti da se poigrava sa svima koji su se ovde i napolju udružili u neprincipijelnu koaliciju protiv njega.

PIŠE: VESNA RADUSINOVIĆ