Dobar momak na lošem glasu

Živela sam u nekoliko epoha, zlopatila se u ratu i miru, želela da nađem spokoj negde, makar i na kraju sveta. Gde god sam se pojavila, snašla i skućila, nestalo je i srušeno u ratnim užasima i bombardovanju. Zato me neka nevidljiva ruka na vreme izvela iz Nemačke, inače bi i tamo izbilo neko zlo.

Sa našim vladarima i predsednicima sam različito prolazila. Neke sam poznavala, čak su mi se i poveravali, neke sam pratila iz daljine. Na dan Titove smrti postala sam svetska žena, gotovo ptica selica. Kao maloletnica sam pobegla iz očeve kuće u Titogradu, u majčinu kucu u Nemačkoj. Odatle sam nastavila dalje i konačno se skrasila u Beogradu, gde sam studirala i diplomirala na uglednom fakultetu. Bila sam srećna i nesrećna, sanjala sam i budila se na nekoliko jezika. Dugo mi je to bilo jedino bogatstvo i kapital. Nije baš da sam želela da živim živote mojih omiljenih junakinja i heroina iz klasičnih romana koje sam prosto gutala od najranije mladosti. Bolje da mi je bilo manje interesantno i daleko dosadnije. Ali, da je tako…o čemu bih onda pisala?! U opsednutom Sarajevu, dok su snajperski meci fijukali kroz moje prozore, govorili su mi da je za sve kriv Slobodan Milošević. Nisam im verovala, pa sam poslednjim vojnim avionom sa jednogodišnjim sinom u naručju stigla u Beograd. Slobodana Miloševića sam upoznala prilično kasno – na otvaranju diskoteke Madona u Požarevcu, na nekoj terasi za odabrane zvanice.

Prišao mi je i započeo neku šarmantnu konverzaciju…kako ga podsećam na Miru iz mlađih dana. Dotična me tako prostrelila pogledom da sam se prvi put iskreno prepala za svoju sudbinu. Samo nekoliko meseci kasnije, sticajem okolnosti, glumila sam je sa sve cvetom u kosi u novogodišnjem programu BK televizije, jer se glavna glumica razbolela. Radilo se o tajnoj svečanoj večeri na kojoj je Miloševića igrao Sergej Trifunović, a Đinđića, Milorad Kapor, koji će docnije nastupati u filmovima o Džejmsu Bondu. Iako se tada u Srbiji govorilo sve najgore, Milošević je ispao najsimpatičniji jer je Sergej daleko bolji glumac od svih nas. Čak ni širokogrudi Zoran Đinđić nije bio baš oduševljen tom mojom ulogom, iako je cinično govorio kome je do morala u politici da ide u crkvu. No, i on se ubrzo obreo u nevoljama kao najoklevetaniji čovek tokom svoje tobožnje strahovlade i diktature.

Kad su ga napadali da je okrutni makijavelista, govorio je da mu imponuje svako poređenje sa Makijavelijem koji je bio „dobar momak na losem glasu“. Tako bi otprilike trebalo da odgovori Aleksandar Vučić na salve uvreda i gadosti koje mu svakodnevno upućuju samozvani pripadnici nove srpske elite. Za lakoverne, oni izgledaju superiorno, jer su niko i ništa, ničega se ne stide i ništa ih nije sramota. Najvažnije im je da uz pomoć bilo koga sruše bolje i sposobnije od sebe. Da konačno Srbija stane, kapitulira i preda se svima koji ne kriju da po svaku cenu žele da je zgaze sve dok pokazuje znake života. Zato mnogo Vučića ne razumeju i besne dok govori o koridorima i magistralama prema bogatijem, uspešnijem i spokojnijem životu.

U tome je dakle, najveća opasnost, jer je to rezervisano za sve druge, osim za Srbe, pošto su ionako na pogrešnoj strani istorije i na optuženičkoj klupi svuda gde nema pravde. Podela na dobre i zle je izgleda odavno završena i oko toga nema rasprave. Ko se ne miri sa zlehudom sudbinom, biće surovo kažnjen. Lokalni konkurs za dobrovoljce, koji se velikodušno nude da pripomognu u još uvek nedovršenom i prilično traljavom slamanju kičme Srbije, trajno je otvoren. Ne traže se nikakve kvalifikacije i može da se javi bukvalno ko hoće. Dovoljna je buka i bes kojekakvih osvetnika zbog sopstvenih ograničenja i nesposobnosti. Najvažnije je da je za njihove promašene živote kriva cela Srbija, a ne oni sami. U svojoj mržnji otišli su toliko daleko, da su i po vlastitoj kući porazbijali čak i ogledala kad su shvatili da rade za Vučića, jer ih prikazuju u iskrivljenom i ponižavajućem svetlu. Nisam iz tog filma i nisam se žalila na sudbinu ni kada mi je bilo najteže. Gotovo izgubljene bitke, obično sam okretala u svoju korist. I kroz životne poraze i probleme išla sam ka pobedama. Nikada nisam mislila da mi je bilo ko, a posebno Srbija, nešto dužna. Pomagala sam i onima koji su mi govorili, a i radili sve najgore. Kasno sam shvatila da je najlakše rešiti se problema, ako ništa nikome dobro ne učinim. Ovako, bojim se samo svojih dužnika. I Vučiću bi bilo bolje da se čuva onih koje je dobrom zadužio. Takvi su najopasniji…

PIŠE: Vesna Radusinović