Imamo pravo na istinu i grob! Potresne ispovesti majki čiji su sinovi 1999. završili u "žutoj kući" - zverstva se i danas nižu!

Ni danas niko ne može da mi kaže šta je sa mojim detetom, da li je živo, a ako nije, gde su mu kosti ostale, da mogu da ga sahranim, pa da odem da se isplačem na grob. Nestao je na putu između Kosova Polja, gde smo živeli, i Prištine.

Ovo je ove godine u martu ispričala Gordana Ristić, majka Davora (28), kidnapovanog posle dolaska Kfora na KiM, a sumnja se da je žrtva trgovine organima, nečasnog dela terorista tzv. OVK.

Uplakana, ispričala je da je u nekoliko stanica Kfora prijavljivala njegov nestanak, ali da ništa nije preduzeto. Zvanični nestanak se u spisima našao tek godinu kasnije.

- Odmah po njegovom nestanku, obratila sam se najpre Kforu, pa Unmiku i Međunarodnom Crvenom krstu, ali nikakvih vesti nema. So na ranu su mi informacije da je završio u “žutoj kući” pa na brodu, gde su mu uzeti organi, a telo bačeno u more - rekla je i dodala:

– Davor je nestao u svom autu. Nije voleo neznance da vozi u autu, a kad mi je komšija pilot rekao da ga je video na putu za Prištinu sa nekim čovekom u vozilu, znala sam da je kidnapovan. Odmah smo prijavili nestanak Međunarodnom Crvenom krstu, nema gde nisam Davorovu sliku ostavila, ali uzalud – ispričala je nesrećna majka.

Očaj i nemoć nesrećne majke iskoristili su zločinci da prigrabe i materijalnu korist.

– Jedan naš vozač čuo je za Albanca koji za novac vraća kidnapovane. Komšijama našim kidnapovali su sina, pare su dali i vratili su im sina. Zato sam pristala. Tražio je 8.000 maraka u kešu. Sakupila sam, pozajmila, dala mu. Obećano nam je da će u toku noći dovesti Davora. Cele noći smo čekali. Nije bilo ništa. Posle je rekao da nije uspeo da ga izvuče, ali da će pokušati ponovo. Više se nije javio – priča ona.

Tada je čula da je u Lipljanu zatvor i da u njemu ima Srba. Uputila se i tamo:

– Komšija Albanac pristao je da me odvede. Kada smo došli do zatvora, rekli su da nemaju nikog pod tim imenom.

Foto: Informer DN

Poslednja nada da će naći sina, bio je rumunski inspektor.

– Popaj se zvao. On se zaista zalagao za naš slučaj. Napravio je zapisnik o svemu, angažovao srpske prevodioce. Otišao je u Orlane, jer je čuo da je tamo Davor. Video je da tamo ima ljudi, ali nisu ga pustili da uđe bez naloga. Posle tri dana napravio je nalog i otišao sa još trojicom inspektora, Amerikancem, Britancem i Nemcem. Od toga dana više nisam čula za Popaja. Kažu da je izbačen iz službe ili premešten po kazni. Tu mi se ugasila svaka nada – pričala je Gordana.

Poput nje, ista rana boli i Draganu, majku Ivana Majstorovića, koji je imao samo 17 godina kada je na Preobraženje 1999. kidnapovan na putu Kosovo Polje – Priština.

– Bio je učenik treće godine gimnazije u Prištini. Nije bio pripadnik ni vojnih ni paravojnih formacija. Bio je samo dete, bez ikakve krivice. Radila sam kao zdravstveni radnik, dobila sam premeštaj u Leskovac. On je 19. avgusta krenuo iz Kosova Polja kod mene, sa komšijom Draganom Stevanovićem. Evo, ni danas, toliko godina posle otmice, ne zna se njihova sudbina – očajna je Dragana.

Posle objavljivanja knjige Karle del Ponte “Ja, lov i ratni zločinci” i izveštaja Dika Martija o zloglasnoj “žutoj kući”, kaže, ubijene su joj sve nade da je iko od otetih još živ.

– Imali smo informacije da su naši još bili živi, da su čuvani za razmenu. Živimo u agoniji i iščekivanju 24 godine. Od sina mi je ostala jedna jedina fotografija, koju je poklonio sestri iz Amerike. Kada je krenuo za Leskovac, sve je spakovao, tako da je sve otišlo sa njim u nepoznato. Tog dana ispratila ga je baka. Hteo je da dođe u Leskovac da upiše 4. godinu, jer smo iz našeg stana u Prištini nasilno izbačeni 13. jula 1999. Našeg Ivana nema, nade više nema, ali imamo pravo na istinu i na grob – kazala je Dragana.