Srbin otišao do "žute kuće" i zatekao horor! "Tela su još uvek tamo, hteo sam da uzmem kost za analizu" (VIDEO+FOTO)

U "žutoj kući" u Albaniji, gde su krajem devedesetih vađeni organi Srbima otetim na Kosmetu, postojala je soba koja je bila opremljena kao privatna klinika. U tu kuću je više puta dolazio nekadašnji komandant Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Ramuš Haradinaj, ćerki vlasnika kuće je davao novac... Organi Srba su iz te kuće, nakon vađenja, išli direktno u Tursku, gde su prodavani

Upravo ovo su tvrdnje koje je u iskazu srpskim istražiteljima svojevremeno izneo Albanac, svedok-saradnik u slučaju trgovine organima.

Ovaj nekadašnji pripadnik OVK lično je vadio organe Srbima na više lokacija u Albaniji, a u iskazu je do najsitnijih detalja opisao kako se vršio taj jezivi posao.

Bivši član OVK otkrio je jezive detalje iz zloglasnog objekta u kojem su kasapljene žrtve otete na Kosmetu krajem devedesetih. 

Kao ključne ljude u poslu s trgovinom organima otetih Srba i Albanaca ovaj svedok je označio nekadašnje vođe OVK - Ramuša Haradinaja, Hašima Tačija i Jakupa Krasnićija. Organi su na crnom tržištu, kako je naveo, prodavani po sledećim cenama: 30.000 maraka za srce, 60.000 maraka za bubreg, a 10.000 maraka je bilo 5 litara krvi. 

Skoro tri decenije kasnije Srbin D.M. otišao je do žute kuće u Albaniji i u svojoj reportaži izneo jezive detalje sa lica mesta. 

Njegov tekst prenosimo u ceslosti: 

"U nedelju, na praznik Svetih apostola Arhipa, Filimona i Apfija posetio sam žutu kuću u selu Ripe, u Albaniji, koja je služila kao privremeni logor za Srbe i u kojoj su im vađeni organi, groblje na kome su bili pokopani, a koje se nalazi u istom selu, nedaleko od ove krvave kuće, i zatvor u gradu Burelj koji je takođe označen kao jedno od mesta gde su im eksplantirani organi.

Kako je o ovoj temi dosta pisano i kako su ti članci dostupni javnosti ovde neću pisati o svim detaljima već ću izneti samo deo izvešaja Dika Martija koji se odnosi na žutu kuću i Burelj.

Moji motivi za posetu žutoj kući koja, iako ne po broju, ali po načinu okončanja života svakako spada u jedno od mesta najstrašnijeg stradanja Srba bili su svetosavski i nacionalni.

Zbog čega kažem da je ovo jedno mesta gde su Srbi stradali u najvećim patnjama? Zbog toga što su mnogi od njih znali da će njihova tela biti sečena radi vađenja organa ali verovatno ne i da li će ih seći žive ili mrtve. Nemoguće je i zamisliti kako su se u tim trenucima osećali ovi mučenici i stepen bola, očajanja i straha koji su trpeli.

”Postoje snažni pokazatelji, iz svedočenja izvora koja smo pribavili, da su u procesu preseljavanja kroz mesta tranzita bar neki od ovih zarobljenika postali svesni krajnje sudbine koja ih čeka. Rečeno je da su neki od ovih zarobljenika u objektima za pritvor gde su držani u dometu čujnosti drugih osoba kojima se trgovalo, i u toku transporta, molili svoje tamničare da budu pošteđeni sudbine „seckanja na komade“,” piše, između ostalog, u izveštaju Dika Martija.

Ovo potvrđuje i iskaz zaštićenog svedoka srpskog Tužilaštva za ratne zločine:

”Primetio sam da mladić na stolu nije Albanac. “A kako sam to primetio? Pa tako što kada sam mu se približio, on se otimao, i oni koji su ga držali su ga čvršće držali. Počeo je da zapomaže, pozivajući boga, moleći: ‘Bože, nemojte me zaklati, nemojte me ubiti!”

Ljubav Crkve prema svome detetu ne prestaje ni pošto se njegovo telo preda zemlji a tu ljubav pokazujemo molitvom za njih.

Kao pravoslavni hrišćani moramo biti svesni da smo sa našim umrlima, kako kaže Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički,  ”rođaci i jedan nedeljivi živi organizam, jedna ista živa Crkva.”

”Divna je ljubav živih prema živima. Nikad svetlost sunca nije tako divna. Divna je i ljubav živih prema mrtvima. Nikad tiha mesečina na jezeru nije tako divna. Čovek je uzvišen, kad brine o živima. Čovek je više nego uzvišen, kad brine o mrtvima. Čovek često brine o živima iz sebičnosti. No gde je sebičnost u brizi čoveka za mrtve? Hoće li mu mrtvi platiti, ili zablagodariti?

Pogrbljena majka hodi grobovima dece svoje, da ih kao vaskrsne u duši svojoj, da ih okupa suzama svojim, da ih pomiluje mislima svojim.

Ljubav majčina ne može da deli mrtvu decu od žive. Još manje to može ljubav Hristova.

Učiniti zadužbinu svome veliko je delo, a još veće učiniti nesvome, nepoznatome. A duše umrlih veoma su osetljive na svaku dobru reč i na svako dobro delo, namenjeno njima. Milost godi i mrtvima kao i živim. No živi često zaobravljaju ukazanu im milost, mrtvi nikad.

Zapovest Gospodnja: Ljubi svoga bližnjega kao sebe samoga odnosi se na upokojene isto onako kao i na žive, i još više na upokojene u koliko je njih više od živih. I oni su naši bližnji, naši najbliži.

Sama reč sahrana /sahraniti/, ova bogonadahnuta reč seljačka, kazuje nam suštinu groblja. Sahraniti znači sačuvati. Groblje je, dakle, hranilnica, ili čuvaonica. Čega? Naših bližnjih, otaca i braće naše, najvećega blaga na zemlji, blaga Božjega. Svako drugo materijalno blago na nama i oko nas ne vredi jednoga groblja hrišćanskoga, ni najmanjega” piše Sveti Vladika Nikolaj.

Zbog toga sam najpre posetio groblje u selu Ripe (Rripë) da se pomolim kako za duše mučenika pokopanih na njemu tako i za duše onih koji pokopani na drugim mestima u Albaniji.

Naime, svedok br. 3, iz dokumenta UNMIK-a,  opisao je jedan izlet gde je vozio pretpostavljenog operativca UČK do kuće južno od Burelja. Svedok je iz vozila posmatrao kako je oko 20 ljudskih leševa zakopano na malom groblju na oko kilometar od te kuće.

Reč je upravo o selu Ripe i žutoj kući, i groblju koje se nalazi nekoliko stotina metara od ove krvave kuće. Koordinate groblja su: 41.549817, 20.011814.

Crvenom strelicom je na satelitskom snimku označeno groblje, a plavom strelicom smer iz koga se dolazi ka groblju, bilo da se dolazi iz Burelja (Burell) ili Klosa (Klos).

Foto: D.M.

U pitanju je lokalni put ka selu Ripe na koji se skreće sa puta SH6 koji povezuje Burelj i Klos.

Groblje se po veličini podudara sa opisom svedoka br. 3, odnosno na njemu je moguće sahraniti 20 osoba, a u slučaju da se u jednu grobnicu smešta istovremeno više od jednog tela, moguće je na celom groblju sahraniti i više od dvadeset ljudi.

Između grobnica i spomenika lokalnog stanovništva primetan je veći broj humki koje su sa bočne i čeone strane obeležene većim kamenovima.

Nisam imao vremena za podrobno istraživanje i pokušaj da prebrojim humke. Pažnju su mi posebno privukle dve. Jedna  je u obliku betonirane grobnice, šira od jednog grobnog mesta, ali bez ikakvog obeležja, pri čemu je deo betonske ploče provaljen što zajedno sa njenim ukupnim izgledom ukazuje na loš kvalitet betona. Na dvema grobnicama između kojih se nalazi su mermerni spomenici, a na grobnicama cveće, što ukazuje na poštovanje prema onima koji su tu sahranjeni. Zbog čega je onda grobnica između ne samo bez obeležja, već i napravljena bez posebne pažnje i od lošeg materijala? Možda zbog toga što beton ima funkciju da prikrije i oteža pristup telu a ne da ukrasi i pokaže ljubav i poštovanje prema umrlom?

Druga humka, takođe neobeležena, nalazi se između humki koje su obeležene samo običnim većim kamenovima, oblutcima, a razlikuje se od njih po tome što je čeoni deo obeležen komadom tanje mermerne ploče umesto kamena i deluje da je nešto mlađeg datuma od ostalih.

Ova grobnica me je podsetila na vest iz 2017. godine kada je bivši premijer Albanije Sali Beriša izneo informaciju da mu se obratio policajac koji radi na granici Kosova i Albanije i upozorio ga da se tim putem krijumčare deca, odnosno osobe mlađe od 18 godina, radi trgovine organima i od njega zatražio pomoć, pri čemu se ponovo pominjala žuta kuća.

Ono što je još važno napomenuti u vezi sa grobljem u selu Ripe jeste da se, po mom mišljenju, tela još uvek nalaze tamo.

 

 

Naime, u izveštaju Dika Martija se kaže da su tela otkopavana i preseljavana, ali u tom slučaju grobnice ne bi bile i dalje obeležene kamenovima. Osim toga, sa puta sam na nekoliko mesta u selu video po jednu-dve grobnice sa spomenicima pa se postavlja pitanje zbog čega ti pokojnici nisu sahranjeni na seoskom groblju? Ukoliko su sahranjeni nakon dešavanja u žutoj kući, što bi moglo da se utvrdi na osnovu datuma na spomenicima, onda je odgovor jasan – jer se tela Srba i dalje nalaze na groblju.

”Postoje značajni elemnti dokaza da je mali broj zarobljenika OVK, uključujući i neke od otetih Srba, dočekao smrt u Ripeu, u ili u blizini K. kuće. Saznali smo o ovim smrtima ne samo kroz svedočenja bivših vojnika OVK koji su rekli da su učestvovali u zatvaranju i transportovanju živih zarobljenika, već i kroz svedočenja osoba koje su nezavisno prisustvovale zakopavanju, otkopavanju, preseljavanju i ponovnom zakopavanju leševa zarobljenika, i dok je OVK bila u kući, i u periodu pošto je OVK napustila K. kuću i porodični stanovnici kuće se vratili”, kaže se u izveštaju Dika Martija.

”K. kuća” koja se pominje u izveštaju je žuta kućam a naziva se ovako jer pripada porodici Katuči.

S obzirom da sam morao da požurim i odem pre nego što potpuno svane i selo se probudi nisam imao vremena da proveravam datume na pomenutim spomenicima duž puta, niti sam imao vremena da odem do jezera na vrhu sela koje bi takođe moglo da se koristi kao grobnica za tela ubijenih.

Osim toga, gledao sam da li će se negde videti neka kost koju bih poneo na DNK analizu. Iako je mala mogućnost za takvo nešto nisam hteo da u potpunosti odbacim ni tu mogućnost. Nažalost, ništa nisam našao.

Na ove reči da sam morao da požurim moram da dodam da sam tamo tamo stigao pre svanuća kako bih smanjio rizik da moje prisustvo bude primećeno", završio je D.M. 

Podsetimo, jedan od najznačajnih ljudi koji su otkrili trgovinu organima i samu žutu kuću je američki novinar Majkl Montgomeri.