POTRESNO! "Naserovi vojnici su hteli da nas nabiju na ražanj": Dramatična ispovest čoveka kome su pobili celu porodicu (VIDEO)

Brano Vučetić, svedok rata u Bosni i Hercegovini i Branimir Kojić, predsednik Skupštine Republičke organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila, govorili su o zverstvima muslimanskih trupa tokom rata u toj državi.

Vučetić je ispričao svoju potresnu ispovest o gubitku svih članova uže porodice tokom rata u Bosni, ali i o grozotama kojima je svedočio.

- Moja priča počinje kad sam imao devet godina, 1992. godine. Obično su nas napadali na sve pravoslavne praznike. Ubijali su nas danas dvoje, sutra troje, za tri dana opet jedno. Bjelovac je jedno podrinsko selo, pored Drine, odmah preko je Srbija. Majka mi je poginula sa još osam civila u civilnom kombiju koji je prenosio hranu. Ona nikome nikad nije naudila, nije nosila oružje. Za sat vremena su ubili 68 žitelja mog sela u napadu 14. decembra. Tad mi je poginuo i tata. Moj tata, moj brat, niti bilo ko od nas, nikad nije išao u Srebrenicu da pali kuće. Oni su nama palili kuće i ubijali su nas na kućnim pragovima. Za tri meseca sam izgubio celu porodicu. Ubijalili su i sve životinje, kad su pobili ljude. Sve što su mogli, zapalili su i ubili. Dozivali su nas da izađemo iz kuće i da se predamo. Kad smo se oglušili o to, počeli su da nam prete da će da nas kolju, da nas nabijaju na ražanj... Neko od vojnika je ubacio bombu u kuću. Ranjeni smo. Upali su u kuću i počeli sve da bacaju i pljačkaju. Teško ranjen sam odveden u logor i tamo sam proveo 56 dana. Na kraju sam ostao sam, ali hvala bogu, sada imam svoju porodicu - rekao je Vučetić.

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

Kojić je, tokom specijalnog izdanja "Info jutra" Informer TV zbog usvajanja sramne Rezolucije o Srebrenici, podelio priču o smrti svog oca koju je saznao od nepoznatog čoveka, za koga se ispostavilo da je bio prisutan u trenutku tragedije.

- Sama činjenica da je usvojena rezolucija je nešto što svakako boli. Stavljena nam je etiketa genocidnog naroda, a mi to nismo. Moja priča počinje tako što smo živeli u Srebrenici. Kada je počeo rat, otac je otišao da brani svog oca i svoju majku. Kravica je bila čisto srpsko selo. On odlazi da ih štiti. Nije išao kao jurišnik, čuvao je svoje selo. Moj otac je poginuo u jednoj zasedi. Rekli su mi da je bio izuzetno pedantan i tačan. Neko od muslimana je video da je on čovek koji ide tačno na vreme i sačekali su ga. Njega su izmasakrirali, imao je dosta prostrelnih rana. Kada nam neko kaže da smo genocidno, ja se s tim nikada neću pomiriti, ma koji god sudovi da nam sude. Nažalost, postoji još ovakvih priča. Recimo, u napadu na selo Kravica, na Božić, kada je ubijeno 49 lica, 101 dete je ostalo bez jednog ili oba roditelja. Pobili su nam sve što su stigli i to je nešto što boli. U napadu na Skelane, 69 ljudi, mahom civila, ubijeno je devet dana kasnije. Ubijena su braća od 5 i 11 godina i to snajperom. Za šta su ta deca bila kriva? - pita se Kojić.