Analiza profesora Pravnog fakulteta! Vladan Petrov: Neprestani protesti pretvaraju se u nasilje

Svaka moderna država ima ustav koji garantuje prava svojim građanima, pojedincima i kolektivitetima. Politička prava, među kojima su, na primer, izborno pravo, sloboda izražavanja mišljenja, sloboda okupljanja, sloboda udruživanja itd. služe da omoguće građanima da se, sami ili udruženi sa drugima, uključe u javni život, učestvuju u njemu, manifestujući svoje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo nosiocima državne vlasti, ali i da, neposredno ili posredno, utiču na njeno vršenje i donošenje najvažnijih političkih odluka, piše specijalno za Politiku Vladan Petrov redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

"Politička prava, zbog svoje posebne namene, nikada nisu apsolutna niti neograničena. Njih svaki demokratski ustav omeđuje, pre svega, zaštitom prava drugih, njihovog fizičkog i psihičkog integriteta, njihove lične slobode i prava na dostojanstvo, na zdravlje, slobodu kretanja itd.

Sve rečeno jesu opšta mesta. Nije potrebno biti pravnik, pa ovo znati. Ipak, postoje, među nama, političari koji se, naravno, prave da to ne znaju ili drže da kad su oni u pitanju ta fundamentalna pravila i principi vladavine prava jednostavno ne važe. Razlozi su uvek trivijalni, populistički. To su pozivi na zaštitu neodređenih viših interesa, zaštitu od zloupotreba i ekscesa vlasti (koji, ne sporimo, postoje svuda, pa i kod nas), borbu protiv korupcije, zaštitu životne sredine (koja je od nesumnjivog značaja, odjednom iskočila kao jedina i najviša ustavna vrednost) i, naravno, na odgovornost za povredu Ustava jednog čoveka, predsednika republike, „gospodara neba i zemlje”, koji je takav u njihovim glavama, jer najčešće polaze od sebe i onog kako oni zamišljaju da bi vršili vlast ili se, ako su na toj vlasti bili, prisećaju „(ne)slavnih dana svoje prošlosti”.

Takvi političari nedostatak politike, a s tim neretko i radnih kvaliteta, a naročito kreativnosti, zamenjuju već godinama jednom, možda i jedinom svojom „kreacijom”. To je pravo na neprekidni i neograničeni protest („protest povodom bilo čega, bilo kada i bilo gde”), koji se neretko pretvara u otvoreno fizičko nasilje, uništavanje javne imovine i objekata koji imaju posebnu, ne samo materijalnu vrednost za društvo i državu. To je izgleda i „pravo” na psihičko maltretiranje ne samo onih koji drugačije misle nego i onih koji bi se u nekim stvarima možda složili sa njima, dakle, nisu, da tako kažemo, „prorežimski orijentisani”, ali se ne slažu sa načinom koji ne preza od prizivanja i izazivanja nereda i haosa. Tvrdim da u Srbiji najveći broj ljudi želi da ostvaruje svoja prava, pa i politička, ne vređajući prava istog kvaliteta drugih ljudi, njihovih rođaka, komšija, kolega i prijatelja. Ima i mnogo onih koji nisu zadovoljni načinom ostvarivanja svojih prava, ali zbog toga ne odustaju da ta prava traže pred nadležnim institucijama ili u njima.

Ja sam pročitao mnoge ustave sveta, ali nigde nisam video da ustav poznaje pravo na protest bez obzira na vreme, mesto, način i sl. Takvo „pravo”, izmišljeno od naših pojedinih opozicionara koji ne umeju da se bore „kroz institucije”, pa se zbog toga pozivaju na „zarobljene”ili „nepostojeće”institucije, ima svoj pandan u jednom drugom pravu. Ni to pravo nije izričito navedeno u ustavu, ali ga svaki demokratski ustav pretpostavlja, ono se nalazi u njegovom fundamentumu – to je pravo na normalan, pristojan i slobodan život. Uostalom, mnogi demokratski ustavi, na primer Osnovni zakon Nemačke iz 1949, ali i naš Ustav iz 2006, govore o ljudskom dostojanstvu kao osnovnoj pretpostavci za uživanje svih drugih ustavom zajemčenih prava.

U svakom slučaju, protesti i tzv. pravo na protest izgovor su političara koji nemaju politiku i kojima, stoga, odgovara da se stvara jedno stanje neredovnosti i neuređenosti, jedno „redovno vanredno stanje”, u kojem se tvrdi da institucije ne funkcionišu, jer ne rade po pravilima koje su oni zamislili. Među njima važi samo jedno pravilo: pravo obavezuje samo vlast; njih ne, jer nisu vlast, a da bi to postali, imaju pravo da ne poštuju pravo. Rečju, oni su umislili da su vrhovni „žreci” koji dele lekcije o inteligenciji, moralu, o nekim višim „evropskim” vrednostima, ali ih sami nisu naučili, jer, čak i kad imaju, a mnogima nedostaje formalno obrazovanje, nemaju ono što je suštinski važno: poštovanje prema drugima i njihovima pravima – da misle i govore različito ili da prosto žele da žive jedan normalan život.

Zato što sve više ljudi živi ili se barem svakodnevno bori da normalno živi, protesti gube snagu, kao što su odavno izgubili i smisao. Političari s vizijom nemaju vremena da se bave protestima. Oni se bave rezultatima, ostvarenim i predstojećim, koji treba da ostanu i budućim generacijama. Političarima bez politike, ali i bez realno veće podrške u biračkom telu, ostaju protesti. Oni će, što se pokazalo i na primeru nekih političara ili političara u pokušaju, bez pravog „terenskog” rada i rada s ljudima, ostati samo u virtuelnom svetu društvenih mreža, u kojima svako svakog može da podržava, a još više da kritikuje i vređa. Ali to već nije pitanje „prava na protest”, odnosno ustavom zajemčenog prava na slobodu okupljanja, već je pitanje iznalaženja delotvornih mehanizama ograničenja slobode izražavanja misli u digitalno doba. Sumnjam da ta tematika mnogo interesuje ove profesionalne protestante političare.

U stvarnosti, protesti kao redovni oblik „vođenja politike” i supstitut za nepostojanje politike su se potrošili. Ostaje još da se viče, mlatara rukama i drugim telovima tela, što svakako otežava život i rad institucijama, a vodi neretko opstrukciji. Sigurno je, međutim, gde ne vodi: ne vodi sticanju vlasti, što je „protestantima”, a običan narod to dobro zna, i jedini cilj i kredo. U tom smislu, aktuelni nosioci vlasti, ali i svi budući, treba prema ovakvim profesionalnim političarima protestantima da se odnose kako Ustav i zakon nalažu. U cilju prevencije imovine i prava drugih, primenjivati dosledno pravom propisane sankcije i druge mere. Tako, vidimo, rade sve zapadne evropske demokratije, a mi smo valjda na evropskom putu. U svemu ostalom, ove protestante treba ignorisati. Uostalom, kao što će ih ignorisati i zaboraviti i politička istorija, kad ova naša sadašnjost jednom to postane", piše Petrov za Politiku.