Ljupko me dva puta spasio, treći put nije mogao - Ispovest Zvezdinog "boema": Oni piju sok, a ja pivo, jedno, drugo, treće

Posle sastanka na Mačvinom stadionu, a pre polaska, imali smo „lufta“. I sad, ja malo, da „ubijem“ strah, popijem koju u obližnjem kafiću. Uzmem konjak, ispričao je bivši fudbaler Crvene zvezde Zoran Riznić.

Od samog otvaranja kroz kapije "Marakane" prodefilovala su najveća imena u istoriji srpskog fudbala. Bilo ih je, na svu sreću - mnogo. Iako nije napravio karijeru kakva se od njega očekivala, nema nikakve dileme da među majstore može i mora da se svrsta i Zoran Riznić, legendarni Šapčanin koji je obeležio kraj prošlog veka u Crvenoj zvezdi. 

Stigao je Riznić na "Marakanu" kao klinac, imao je tek 12 godina, ali se u svom prvom mandatu u Crvenoj zvezdi nije dugo zadržao. 

- U Zvezdu sam došao na nagovor mojih drugara. Pokojni Gojko Zec me je odvojio na onoj šljaci kad smo igrali pet na pet. Gledao nas je, bilo nas je dosta. Izabrao je i mene, imao sam sreću, kad je prolazio - primetio me je. A i inače sam bio navijač Crvene zvezde. Kad mi je Gojko rekao: „U ponedeljak na trening“, kad mi čuka nije iskočila. Imao sam 12 godina, ostao sam do 1984. Ostao sam do 1984. Sa 17 godina sam napustio mlađe kategorije Zvezde. Toma Milićević me je otpisao. Ne ljutim se. Trenirali su me i Vladica Popović i Dragoslav Šekularac, ali i Milan Đorić... Kad me jednom povukao za zuluf, a ja dete, zamrzeo sam ga tada - prisetio se Riznić na startu razgovora za "Glas Srpske". 

Deset godina kasnije Riznić se vratio na "Marakanu" posle izuzetne epizode u dresu Rada. Iako je već 1992. bio na pragu Crvene zvezde, klub sa Banjice nije želeo da ga pusti u tabor velikog rivala. 

-  Išao sam sa čuvenim trenerom Banetom Smiljanićem, ocem Milana Lole Smiljanića kod Džaje (Dragan Džajić) i Cveleta (Vladimir Cvetković) u kancelariju. Pitaju oni mene: „Koliko bi ti tražio Rizna za godinu dana, da se malo 'švrćkaš'? „Ja zaokružio cifru i „lupio“. Kaže mi Cvele: „Ajde ti dođi popodne, daćemo ti pola, a za drugo pola ćemo videti“. Kažem ja: „Ajde, može“. Dolazim posle, sede oni i kaže Cvele: „Rizna, ima jedan problem“. A ja mislio da sam već potpisao i da sam došao samo po pare. Rekoh, i ako me iz***u, Zvezda je to. Pisaće da sam igrao u Zvezdi. Nego ja pitam: „Kakav problem“? Pogledam kad ono 50.000 tadašnjih nemačkih maraka, umesto 100.000 koliko sam tražio. Ma, trebao sam ja i '92. doći u Zvezdu. Živa (Milan Živadinović) me je isto želeo, ali ovi iz Rada su zatezali. Tek 1994. se poklopilo sve, kad mi je istekao ugovor sa Radom - rekao je bivši fudbaler Crvene zvezde. 

Iako je fudbalskim kvalitetom pripadao Crvenoj zvezdi, životne navike odvele su ga na drugu stranu. Nikada majstor "petoparca", kako su ga često nazivali, nije krio da voli da, kako se žargonski kaže - potegne. 

- Ljupko me je spasao dva puta, treći već nije mogao. Priča ide ovako, jedno pre podne bio je trening na pomoćnom i trebalo je da idemo za Suboticu. Bili smo tu mali Adža, kapiten, Rambo Petković, a bio je tu i Grof Božović, za***vao me je, Bože sačuvaj. Mi u Lučanima na pripremama, on kaže za mene: „Mi tražili Riznu da nam pošalju, oni nam poslali Tošu (Manojlovića)“. I da se vratim na priču, sad mi tu odemo na piće na Autokomandi i ja naručim jedno pivo. Oni po „koka kolicu“, a ja pivo, jedno, drugo, treće...Posle podne na treningu ja ne mogu ništa...Zvao Ljupko Džaju, ovaj gleda, vidi koliko je sati...Sad, povede mene Ljupko, ipak. Sam sam bio u sobi. Sutradan kaže: „Ako te bude neko pitao šta se dešava, reci da imaš problem sa leđima“. Kao da me je izmalerisao, ja i danas imam problem sa leđima, znalo mi se desiti da se ukočim i ne mogu da ustanem iz kreveta. Tad me je prvi put spasao. Završila utakmica 0:0. Kaže Ljupko: „Vidiš Rizna, da si ti igrao, možda bi pobedili...“ Ljupko je gospodin čovek. Ni na jednog trenera nisam ljut bio nikad. Sve svoje greške sam plaćao sam - rekao je Riznić, a potom dodao. 

- Ljupko me je spasao dva puta, treći već nije mogao. Priča ide ovako, jedno pre podne bio je trening na pomoćnom i trebalo je da idemo za Suboticu. Bili smo tu mali Adža, kapiten, Rambo Petković, a bio je tu i Grof Božović, za***vao me je, Bože sačuvaj. Mi u Lučanima na pripremama, on kaže za mene: „Mi tražili Riznu da nam pošalju, oni nam poslali Tošu (Manojlovića)“. I da se vratim na priču, sad mi tu odemo na piće na Autokomandi i ja naručim jedno pivo. Oni po „koka kolicu“, a ja pivo, jedno, drugo, treće...Posle podne na treningu ja ne mogu ništa...Zvao Ljupko Džaju, ovaj gleda, vidi koliko je sati...Sad, povede mene Ljupko, ipak. Sam sam bio u sobi. Sutradan kaže: „Ako te bude neko pitao šta se dešava, reci da imaš problem sa leđima“. Kao da me je izmalerisao, ja i danas imam problem sa leđima, znalo mi se desiti da se ukočim i ne mogu da ustanem iz kreveta. Tad me je prvi put spasao. Završila utakmica 0:0. Kaže Ljupko: „Vidiš Rizna, da si ti igrao, možda bi pobedili...“ Ljupko je gospodin čovek. Ni na jednog trenera nisam ljut bio nikad. Sve svoje greške sam plaćao sam. 

Dugo vremena je javnost u Srbiji verovala da je Zoran Riznić zbog pijanstva propustio utakmicu reprezentacije Sveta u Sankt Peterburgu. Istina je, ipak, nešto drugačija. 

- Bog sveti zna koliko sam puta ispričao tu priču. Bio je nečiji oproštaj u Sankt Peterburgu. Više ni ja ne znam čiji. Selektor reprezentacije Sveta bio je Franc Bekenbauer. Grof Božović i ja smo bili pozvani iz Zvezde. Došao sam ovde u Šabac po stvari, a svi su se skupljali u Beogradu, u jednom kafiću. Bile su sankcije. Trebao je da dođe mini-bus po nas, pa da idemo za Budimpeštu, a odatle dalje za Rusiju. Ovde, kad sam došao, odleteo sam do pokojnog kuma u lokal. Nije sporno, zacugao sam malo, ali ništa strašno. Krećem iz Šapca „jugićem“ sa suprugom. Stižem u Beograd, i iz stana gde su mi živeli roditelji, nazvao sam kafić i pitao konobaricu, da proverim da li je tamo Grof Božović, ona mi reče da nije. Sad, šta da radim, vratim se u Šabac i okrenem za Budimpeštu. I vidi ovako, mi dolazimo na aerodrom i avion za Sankt Peterburg poleće pred mojim očima...Ja, onako ljut, vratio sam se za Šabac. Međutim, sutradan u novinama naslovi, znate kako to ide: „Rizna pijan, promašio avion“...Zvao me Džaja i pitao što nisam nazvao i tražio neki drugi let, ma idi...Eto, to je istina. 

Ništa manje interesantne priče ne nosi iz vremena kada je branio boje Mačve. Riznić je tada kako bi razbio strah od letenja rešio da se napije pre puta u Podgoricu. 

- Bio sam u Mačvi, tad sam se plašio leta. A kasnije sam završio na Kritu, gde se na svako gostovanje ide avionom. Igrali smo protiv OFK Titograda. Posle sastanka na Mačvinom stadionu, a pre polaska, imali smo „lufta“. I sad, ja malo, da „ubijem“ strah, popijem koju u obližnjem kafiću. Uzmem konjak. Popio sam 13 konjaka. Tad i nikad više ga nisam pio. Vratio se na stadion, uzeli smo torbe, ja svoju zagrlio i nisam ni slušao šta je trener pričao. Konačno smo krenuli i došli na aerodrom, na koji je Sele Milošević doveo suprugu da joj pokaže kakve dobre, mlade momke ima. Ja sam bio „leden“...Mislim da smo pobedili 1:0, ali nisam dao gol. U povratku Sele je otvorio viski, opet žestina i ponovo sam se napio...

Za kraj, Zoran Riznić je nekoliko puta imao ponude da se bavi trenerskim poslom, ali ih je odbio. Razlog je isti - životne navike, ali ovoga puta bi one mogle da se odraze i na razvoj mladih igrača. 

- Nisam hteo da vodim klince, jer se kod mene nikad ne zna. Jer kad mi dođe da popijem, ja pijem i onda sutra ne mogu da ustanem. I šta treba, ujutro deca da se pitaju gde je trener, a mene nema. Ma ne dolazi u obzir, ne zanima me. Zvao me je čovek u Mačvu da budem šta hoću - nisam hteo ništa. Zvao me je da nadgledam rad trenera i da mu referišem, nisam ni to hteo...Da nekome zavisi posao od mene, ma jok - podvukao je Riznić.