STRAHOVITA ŽIVOTNA PRIČA PRVOTIMCA ZVEZDE! Otac izrešetan u ratu, metak mu je prošao pored srca, radio u kafiću...

Golman Crvene zvezde Zoran Popović rekao je da je tokom karijere upoznao i najmračnije delove fudbalskog profesionalizma, koji su ga dobrano očeličili i pripremili za dres najuspešnijeg srpskog kluba

Da bi se dostigao sam vrh domaćeg ili svetskog fudbala, neretko je neophodno proći kroz drvlje i kamenje, kako bi se pojedinac ustalio u tom privilegovanom društvu.

Takva situacija je bila i sa jednim od najboljih drugih golmana, koje je Crvena zvezda imala u istoriji, i koji svojim treninzima i retkim partijama, tera Zvezdinog kapitena Borjana da bude još bolji iz nedelje u nedelju.

Foto: Starsportphoto

- Došao sam u Beograd sa četiri godine, otac mi je bio vojno lice i imao je nesreću. Cela leva ruka mu je stradala, bio je izrešetan tokom rata, jedan metak mu je prošao blizu srca. On ima levu ruku, ali nema nijedan živac. Inače i on i rođeni stric su bili golmani. To kada se desilo prebacili su ga na VMA, majka je odmah rekla da moramo da pođemo za njim. Nekako nas je prebacila i tu smo se stacionirali. Malo puta sam bio u Pakracu, ali skoro sam im slao dres, želeli su da ga okače tamo. Malo je to mesto, ali se ludački voli Zvezda. Baš ludački. Brzo sam otišao u Čukarički, osam godina sam proveo tamo u mlađim kategorijama. Brat me tamo odveo, šest godina je stariji od mene i tamo je branio. Ja sam u tom trenutku igrao košarku, ali sam zbog brata otišao na fudbal. - rekao je Zoran Popović u injtervjuu za Mozzart sport, navodeći da su mu taj izuzetno težak životni period pomogli da prebrodi mnogi sjajni treneri sa kojima je radio na početku karijere, ali jedno ime se naročito izdvaja.

- Imao sam sreću da sam sa Tomom Savićem počeo da treniram sa 15 godina. Kod njega je stara škola, prava prirodna selekcija. Ko može – može. Ko ne može – odustaće. On je imao veliki uticaj na mene, jer je iskristalisao moj karakter. Rekao mi je da nema odustajanja, da nikada ništa nije lako. Radio sam nekoliko godina sa njim, fizički sam ojačao, ponavljao mi je da svaki trener golmana može nešto dobro da mi donese. 

Foto: Starsportphoto

Širokoj sportskoj javnosti u Srbiji je vrlo verovatno nepoznato da je Popović u toku karijere, i to ne toliko davno, morao dodatno da radi pored samog fudbala da bi sebi obezbedio životnu egzistenciju.

-  Imao sam teške trenutke. Možda nije za objavljivanje, ali kada mi se dugovao novac, radio sam u kafiću. Nisam to radio sa 20, nego sa 25 godina i uporedo igrao fudbal. Nisam razmišljao da je to nešto loše, nisam hteo da glumatam fudbalera i pozajmljujem novac od mojih ili od drugova. To je bila moja realnost, jer nisam želeo da odstupim. Sada kada sam zaradio nešto, to su stvari koje me motivišu. Tada, kada sam radio u kafiću, nikada nisam bio umoran. Sada kada osetim zamor fizički ili psihički setim se tih dana. Govorim sebi: "Daj, Zorane, radio si u kafiću, pa nikada nisi bio umoran". Meni je samo bilo bitno da nikada ne odustanem, da jednog dana, kada budem podvlačio crtu, mogu da kažem da sam dao sve fudbalu i da sam bio pošten. - navodi Popović, kojem bi trenutno navijači Crvene zvezde veoma rado dali šansu da brani pre kapitena Milana Borjana.

Važnu ulogu u životnom i sportskom razvoju Popovića imao je i njegov stariji brat, koji mu je bio uzor, i od kog je naučio iznimnoi važne golmanske lekcije takođe.

Foto: Starphoto

- On je 1982. godište, bio je golman u Čukaričkom. Zbog njega sam i počeo da treniram. On je imao nezgodu u Drugoj ekonomskoj školi, to je vreme puberteta. Njegov drugar je doneo bombu u školu, on mu je rekao da nije prava, nego školska. Kada je aktivirao bilo je kasno, nije znao šta da radi sa njom, jer je držao u ruci. Stavio je samo ispod stola, eksplodirala je i ostao je bez šake. Njegova želja je bila da bude golman, kada mu se to desilo najveći problem mu je bilo to što ne može više da brani. Prve golmanske stvari da se ne plašim lopte, da ulazim jako u šut, da je to samo čovek, pokupio sam od njega. Kada sam bio mlađi bio sam visok i žgoljav, stalno me je nešto bolelo. On me je čeličio, udarao me je, išao je kopačkom na mene da mi razbije strah. To mi je i danas ostalo da se ne plašim. Zahvalan sam mu na tome. - 

Na pitanje da li smatra da bi trebao da u nastavku sezone dobije više minuta, Popović svakako ističe da je njegova želja da bude igrač koji će u još nekoliko utakmica moći da pomogne crveno-belima.

- Iskreno se nadam. Voleo bih da dobijem, meni je bilo bitno samo da pokažem da svi mogu da se oslone na mene. Nikada se nisam mešao u izbor trenera, tu je i Gorda kao bonus, ali se stvarno nadam da ću dobiti još koji meč. - završava popović, za kog se najiskrenije nadamo da će imati još puno prilike da mnogobrojne navijače Crvene zvezde oduševljava svojim odbranama.