ŠEVČENKO ŠOKIRAO SVET! VRIŠTAO SAM U SNU! Budio se noćima! RANA I DALJE KRVARI! Progovorio i o Černobilju!

Mnogi sportisti nakon što okončaju karijeru, odluče se da napišu autobiografiju, a na taj korak odlučio se i legendarni Andrej Ševčenko, legenda ukrajinskog fudbala i Milana

Nekadašnja zvezda  Milana i Čelsija, a sada selektor Ukrajine, objavio je knjigu „Moj život, moj fudbal“, u kojoj se dotakao svih bitnih trenutaka koje pamti od malih nogu do danas.

Neizostavna tema tema bila je i finale Lige šampiona iz 2005. godine u kojoj je sa Milanom vodio 3:0 na poluvremenu protiv Liverpula i – izgubio!

Foto: REUTERS/Gleb Garanich

- To je rana koja još krvari. Dopustili smo da nas ponese euforija u svlačionici, iako nas je Maldini upozoravao da budemo oprezni. Narednih mesec dana sam se budio vrišteći u snu, sanjajući tu utakmicu. Sada sam trener i često pomislim na to kako smo dozvolili da primimo tri gola za tako kratko vreme. Ne kritikujem Anćelotija, ali smatram da je trebalo da uradi nešto, da napravi izmenu, na neki način poremeti tok utakmice - piše Ševčenko!

Ukrajinski as je izdvojio trenera kojeg najviše pamti – Valerija Lobanovskog.

- On je i dalje deo mog života, bio je kraj mene u svim teškim trenucima. Bio mi je mnogo više od običnog trenera. Sećam se kako nas je terao da ponavljamo vežbu koju smo zvali „Stepenice smrti“. Onaj koji nije povraćao na kraju, taj nije ni igrao“.

Pre nego što je zaigrao za Milan shvatio je da je Italija njegova obećana zemlja.

- Imao sam 12 godina i igrali smo na turniru u mestu koje se zove Agropoli. Ljudi su bili predivni prema nama, uvek nasmejani, a mi smo se topili na suncu. Tada sam shvatio da je moja sudbina da igram u Italiji.

Foto: Reuters

Veliki svetski hit postala je tv serija „Černobilj“ o čuvenoj eksploziji nuklearnog reaktora!Ševčenko je živeo u mestu 200 kilometara udaljenom od žarišta katastrofe i dobro sve...

- Živeo sam normalno, imao sam 10 godina, kao lud sam igrao fudbal svuda, odveli su me u Kijev u fudbalsku akademiju Dinama. A, onda je eksplodirao reaktor obroj četiri i sve su nas odveli. Došli su autobusi i u njih su strpali svu decu između šest i 15 godina. Odveli su nas 1.500 kilometara daleko od kuće. Sve mi se činilo kao da sam upao u neki film.

Prijatelja iz detinjstva, kako kaže, više nema!

- Svi su umrli. Ne od radijacije nego od alkohola, droge, oružja... Kada su zidovi Sovjetskog saveza počeli da pucaju, moji prijatelji više nisu imali u šta da veruju i počeli su da se gube. Mene su spasli ljubav roditelja i fudbal! - istakao je Andrej Ševčenko.