PRIČA KOJA TERA SUZE NA OČI! Brazilac ganuo svet: Rođen sam u paklu! Pričao o mrtvim telima, spavanju sa roditeljima...

Brazilac Antoni je do pre samo četiri godine živeo u faveli, a uoči svetskog prvenstva u Kataru ispričao je životnu priču koja je ganula ljude širom planete

Da je put do uspeha posut trnjem, na svojoj koži osetio je Antoni Mateus dos Santos,

Momak koji ima 22 godine je ostvario snove i sve ono o čemu je maštao kada je bio siromašni mališan.  Počeo je u Sao Paulu, u Ajaksu je sazrevao od 2020. do 2022, posle čega je potpisao za Mančester junajted. Ovo je njegova priča, koju prenosimo u celosti. 

Foto: AP/Photo

- Rođen sam u paklu. To nije šala. Za moje evropske prijatelje koji ne znaju, favela u kojoj sam odrastao u Sao Paulu se zapravo zove Inferninjo - “mali pakao”.

Ako zaista želiš da me razumeš kao osobu, onda moraš da razumeš odakle sam. Moja istorija. Moji koreni. Inferninjo.

To je zloglasno mesto. Petnaest koraka od naših ulaznih vrata, uvek su se nalazili dileri droge koji su radili svoj posao, prenoseći stvari iz ruke u ruku. Miris js stalno osećao kod našeg prozora. Zapravo, jedno od mojih prvih sećanja je da moj otac u nedelju ustaje sa kauča i viče na momke da malo prošetaju ulicom i da nas ostave na miru, jer su mu deca unutra i pokušavaju da gledaju fudbalsku utakmicu.

Toliko smo se navikli da vidimo oružje da to nije bilo ni strašno. Bilo je to samo deo svakodnevice. Više smo se plašili da nam policija ne razvali vrata. Jednom su nam upali u kuću tražeći nekoga i utrčali su urlajući. Nisu našli ništa, naravno. Ali kada si tako mlad, ti trenuci te obeleže.

Čoveče, neke stvari koje sam video... Samo oni koji su to proživeli mogu da razumeju. U šetnji do škole jednog jutra, kada sam imao možda osam ili devet godina, naišao sam na čoveka koji je ležao u uličici. Nije se kretao. Kada sam se približio, shvatio sam da je mrtav. U faveli postajete nekako otupeli za takve stvari. Nije bilo drugog puta i morao sam da idem u školu. Zato sam samo zatvorio oči i preskočio preko leša.

Ne govorim ovo da zvuči teško. To je bila samo moja stvarnost. U stvari, uvek kažem da sam kao dete imao veliku sreću, jer sam uprkos svim našim mukama dobio dar sa neba. Lopta je bila moj spasitelj. Ljubav moja od kolevke. U Inferninju ne marimo za igračke za Božić. Svaka lopta koja se kotrlja je savršena za nas.

Svaki dan me je stariji brat vodio na trg da igram fudbal. U faveli svi igraju. Deca, starci, učitelji, građevinski radnici, vozači autobusa, dileri droge, gangsteri. Tamo su svi jednaki. U vreme mog oca to je bio zemljani teren. U moje vreme to je bio asfalt. U početku sam igrao bos, stopala su mi bila krvava. Nismo imali novca za adekvatnu obuću. Bio sam mali, ali sam driblao sa podlošću koja je došla od Boga. Dribling je nešto što vučem iz sebe, nešto što se nalazi unutra. Bio je to prirodni instinkt. Ni pred kim nisam poginjao glavu, odbijao sam da to uradim. Izveo bih elastiko protiv dilera droge. Ili petom preko glave prebacio loptu i obišao vozača autobusa. Ili proturio loptu kroz noge lopovu. Zaista me je boleo ku*ac.

 

Sa loptom pod nogama nisam imao strah. Sve trikove sam naučio od legendi.Ronaldinjo, Nejmar, Kristijano. Gledao sam ih na jutjubu, zahvaljujući mom „ujaku“ Toniolu. On nije moj ujak po krvnom srodstvu. On je bio naš komšija. Ali tretirao me je kao porodicu. Kada sam bio mali, dozvoljavao mi je da mu ukradem vaj-faj da bih mogao da odem na jutjub i fudbalski se obrazujem. Čak mi je dao i moju prvu video igricu. Ako je Toniolo imao dve vekne hleba – jedna je bila za njega, a dodatna za nas. To je ono što ljudi ne razumeju o faveli. Na svaku osobu koja radi loše stvari, postoje dve koje rade dobre.

Uvek kažem da sam odrastao na pogrešnom mestu, ali sa pravim ljudima. Kada sam imao osam godina, igrao sam se na trgu kada mi je put prešao prvi anđeo. Ovaj stariji momak me je gledao kako izvodim trikove protiv gangstera kao ludo kopile. Okrenuo se prema ostalim ljudima koji su gledali.

- Ko je malo dete?

- Klinac? Antoni.

Bio je to Barueri, direktor Gremija. Dao mi je prvu šansu da napustim sirotinjsku četvrt i igram za njihov futsal tim. Onda sam počeo da sanjam. Sećam se da sam jednog dana šetao sa mamom kada sam video kako hladni, crveni auto prolazi kroz naš kraj. Bio je to Rejndž rover. Ali meni je to bilo kao da vidim Ferari. Svi su ga gledali. To je bilo sr*nje, čoveče.

Okrenuo sam se mami i rekao: „Jednog dana, kada budem fudbaler, kupiću taj auto”.

Nasmejala se, naravno. Bio sam smrtno ozbiljan.

Rekao sam: „Ne brini, posle nekog vremena, pustiću te da ga voziš”.

Tada sam bukvalno spavao u krevetu između roditelja. Nismo imali novca da kupimo krevet u kojem bih sam spavao. Svake noći kada se okrenem na jednu stranu, tu je bio i moj tata. Okrenem se na drugu stranu, tamo je bila moja mama. Bili smo tako bliski, i to nam je pomoglo da preživimo. Onda se dogodilo nešto što mi je promenilo život.

Kada sam imao 11 godina, moji roditelji su se razdvojili. Bio je to najteži trenutak u mom životu, jer smo bar ranije svi imali jedno drugo. Tada bih se okrenuo na maminu stranu kreveta usred noći i nje nije bilo. To je bilo poražavajuće, ali mi je dalo i veliku motivaciju. Nekada sam umeo da zatvorim oči i pomislim: „Izvući ću nas iz ovoga”.

Moj otac je odlazio od kuće na posao u pet ujutru. Vraćao bi se u osam uveče. Govorio sam mu: „Sada ti trčiš zbog mene. Ali uskoro ću ja trčati za vas”

Ako razgovarate sa medijima, oni vas uvek pitaju o vašim snovima. Liga šampiona? Svetsko prvenstvo? Zlatna lopta?

To nisu snovi. To su ciljevi. Moj jedini san je bio da izvedem roditelje iz favele. Nije postojao plan B. Hteo sam da uspem ili da umrem pokušavajući.

Sa 14 godina, dobio sam priliku u Sao Paulu. Svakog dana posle škole putovao bih do njihove akademije praznog stomaka. Ponekad, ako je bio dobar dan, moji saigrači i ja bismo sakupili novac koji imamo da kupimo žeton za vožnju autobusom do kuće. Nisam morao da se pretvaram da sam gladan motivacije. Glad je bila prava.

U meni je postojalo nešto – možda bi se moglo reći bes. Imao sam problema da kontrolišem emocije. Tri različita puta, skoro sam bio otpušten iz kluba. Bio sam na listi za odstrel. I tri različita puta, neko u klubu se založio za mene. Molili su da me zadrže. To je bio Božji plan.

Bio sam tako mršav, ali sam uvek igrao „krvavih očiju“. To je nešto što dolazi sa ulice. Ne možete to lažirati. Ljudi misle da lažem kada im ovo kažem, ali čak i nakon što sam debitovao za Sao Paulo, još uvek sam živeo u faveli. Ne, ne – to je istina – sa 18 godina još uvek sam spavao u krevetu sa svojim tatom. Bilo je to ili kauč! Nismo imali drugog izbora. Čoveče, čak i 2019. kada sam postigao gol protiv Korintijansa u finalu Pauliste, te noći sam se vratio u komšiluk. Ljudi su pokazivali na mene na ulici.

- Upravo sam te video na TV-u. Šta ti radiš ovde???

- Brate, ja živim ovde.

Svi su se smejali. Nisu verovali.

Godinu dana kasnije, bio sam u Ajaksu, igrao sam Ligu šampiona. Tako su se stvari brzo promenile. Ne samo da sam imao svoj krevet, već je i crveni Rejndž rover bio na prilazu moje majke. Rekao sam joj:

- Vidiš? Rekao sam ti da ću uspeti. I uspeo sam.

Kada sam joj to rekao kada sam imao 10 godina, ona se smejala. Sada, kad je podsetim, ona plače.

Prešao sam put od sirotinje do Ajaksa i Mančester junajteda za tri godine. Ljudi me uvek pitaju kako sam uspeo da tako brzo „okrenem ključ“. Iskreno, to je zato što ne osećam pritisak na fudbalskom terenu. Nema straha. Strah? Šta je strah? Kada odrastete, morate da preskačete mrtva tela samo da biste stigli u školu, u fudbalu ne možete da se plašite ničega. Stvari koje sam video, većina fudbalskih stručnjaka može samo da zamisli. Postoje stvari koje ne možete da ne vidite.

Foto: AP/Photo

U životu dovoljno patimo. Brinemo dovoljno. Plačemo dovoljno.

Ali u fudbalu? Sa loptom u nogama, trebalo bi da osećate samo radost. Rođen sam kao dribler. To je deo mojih korena. To je dar koji me je odveo iz sirotinjskog kraja na Teatar snova. Nikada neću promeniti način na koji igram, jer to nije stil, to sam ja. To je deo mene. Deo naše priče kao Brazilaca. Ako samo pogledate jedan moj klip od 10 sekundi, onda nećete razumeti. Ništa što radim nije šala. Sve ima svrhu. Da idem hrabro napred, da unesem strah u protivnika, da stvorim prostor, da napravim razliku za svoj tim.

Ako mislite da sam samo klovn, onda ne razumete moju priču. Umetnost Ronaldinja, Kristijana i Nejmara inspirisala me je dok sam bio dete. Gledao sam ove bogove u čudu na ukradenom vaj-faju, a onda sam izlazio na betonski teren da pokušam da imitiram njihovu genijalnost.

Čak i ako ste rođeni u paklu, to je mali dar sa neba.

Kada ljudi pitaju: „Koja je poenta tvog stila? Kakvu poruku šaljete?"

Brate, šaljem poruku kući.

U Evropi, gde svako veče ima hleba na trpezi, ljudi ponekad zaborave da je fudbal samo igra. Lepa igra, ali ipak igra. Život je ozbiljan, barem za nas rođene u malom paklu sveta.

Uvek kažem da gde god da odem, šta god da mi se desi, predstavljam mesto koje me je svemu naučilo. Bez mog doma i mog naroda, ništa od ovoga nije važno. Na kopačkama, pre svakog meča, napišem sebi mali podsetnik.

- Favela.

Kad vežem pertle, setim se. Sećam se svega.

Ovo je moja priča. Ako i dalje ne razumete, ili ako i dalje mislite da sam klovn, onda ću samo pokazati na mastilo na mojoj ruci.

Ko god dolazi iz favele, zna kroz šta sam prošao.

Te reči govore za mene. Za sve nas.