PRIJATELJ HRVAT MU ZAPALIO KUĆU, PUCAO U NJEGOVU SLIKU, Siniša mu je zbog jedne stvari sve oprostio

Svet je u suzama, veliki borac Siniša Mihajlović nije uspeo da pobedi leukemiju, preminuo je u 54. godini

Posle tri ciklusa hemoterapije bio je podvrgnut transplataciji koštane srži. Početkom leta je proveo mesec dana u bolnici, koju je napustio u julu, ali mu se nedavno stanje opet pogoršalo. Nažalost, Miha ovu utakmicu nije dobio. 

Mihina borba sa opakom leukemijom nije jedina životna drama kroz koju je prolazio. Srpski trener je pre nekoliko meseci italijanskim medijima ispričao kroz kakve je nedaće prolazila njegova porodica za vreme rata. Otkrio je detalje koji nisu bili poznati javnosti, a tiču se sukoba u Jugoslaviji tokom 90-tih godina prošlog veka. 

- Da se zarati u Bosni... Ma kakvi, nema teorije. Bosanci bili najjači ljudi na svetu. Da se zarati u Srbiji i Hrvatskoj može, ali u Bosni, to je onda smak sveta. Nemoguće da se zarati sa Bosancima, oni su bili takvi, kad je tamo izbio rat, onda je bilo šta je ovo čoveče... Rat je počeo u mom mestu. Moja prva kuća je srušena. To je srušio moj najbolji prijatelj Hrvat. Bio sam na moru, na Ibici, bili smo Tanjga, Jokan i ja. Zovem kevu kući i čujem puca se - prisetio se Mihajlović početka rata  u dokumentarnom filmu o evropskoj tituli Crvene zvezde "Najlepši dan života".

- Rekoh joj - smanji televizor, ne čujem te od filma. Ma kakav televizor, to je izbio rat, pucaju ovde. Gde je izbio rat? Pucaju ovde oko kuće ratuju.

Foto: printscreen

Siniša je 24 godine posle rata posetio je Borovo (prvi put 2015. godine) i kako kaže, nije mogao da se orijentiše pošto je sve bilo srušeno i uništeno. Da je bio veliki čovek svedoči i činjenica  da je oprostio komšiji Stipi, najboljem prijatelju, koji je sravnio njegovu kuću sa zemljom u toku rata.

- Pod mojim pritiskom, roditelji su spakovali najnužnije stvari i doselili se u Beograd. Priključio nam se i brat Dražen. Posle je do nas stigla vest da je naša kuća u Borovu minirana i da je neko ispalio metak u moju sliku na zidu. U tom groznom činu bilo je određene simbolike, poruka je bila više nego jasna. Ko je mogao da baci bombu na našu kuću? Ko je i zašto pucao u moju i Draženovu sliku? Ta pitanja su me proganjala dok napokon nisam saznao istinu. To je učinio Stipe, jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva, kojeg sam doživljavao kao brata. Videli smo se 2000. godine u Zagrebu. Došao je u hotel i pitao me da li sve znam. Priznao mi je da je zapalio kuću, ali i spasao moje roditelje. Oprostio sam mu - napisano je u knjizi o Mihinom životu autora Miroslava Gavrilovića.

Foto: Instagram/Arijana Mihajlović

Vukovar je za Mihajlovića njega bio najlepši grad na svetu.

- Pamtim ruševine zgrada i mašine koje su pravile rovove. Ptica nije letela, nije bilo ni pasa. Pamtim pogled dva desetogodišnjaka, dok su nosili puške. Imali su oči muškaraca u telu dece. Tužne oči koje su videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao me je ko sam. Često pomislim na to dete, voleo bih da znam šta mu se dogodilo. Ako ga rat nije uzeo, onda je danas muškarac. Možda ima ženu i decu. Nadam se da su ta deca postala odrasli koji su ponovo otkrili malo svetlosti - ispričao je tada Siniša Mihajlović.

 

Bonus video