Mihin brat otkrio: Siniša je uvek naručivao dve rakije, evo zašto!

Na dan kada bi Siniša Mihajlović proslavio 56. rođendan, njegov brat Dražen podelio je emotivne uspomene na zajedničko detinjstvo i slavnu karijeru legendarnog fudbalera i trenera.

Da nije bilo surove bolesti koja ga je prerano odnela, danas bi u domu Siniše Mihajlovića bilo razloga za slavlje. Legendarni fudbaler i trener napunio bi 56 godina, ali umesto pesme i veselja, njegova porodica i prijatelji evociraju uspomene na čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag, kako na terenu, tako i van njega.

Podsetimo, Mihajlović je preminuo je 16. decembra 2022. godine, nakon teške borbe sa leukemijom, a povodom njegovog rođendana, ugledni italijanski list "Gazeta delo Sport" objavio je intervju sa njegovim bratom Draženom, koji je podelio emotivne trenutke iz zajedničkog detinjstva.

Na pitanje koje mu je prvo sećanje na Sinišu, Dražen je otkrio priču koja najbolje oslikava karakter njegovog brata.

- Zapravo, nije to moje sećanje, već njegovo, koje mi je često prepričavao. Imao je oko šest godina, a ja tek dve. Naši roditelji su morali rano na posao i nisu imali novca ni za dadilju ni za vrtić, pa je Siniša preuzeo odgovornost da brine o meni. Svakog jutra, dok sam ja još spavao, izlazio bi iz kuće i odlazio da kupi mleko i hleb za doručak. Iako je već tada radio stvari kao odrasla osoba, ipak je bio samo dete, sa svim strahovima tog uzrasta. Kad bi se vratio, naslanjao bi se leđima na peć, nepomično stojeći s širom otvorenim očima, pažljivo osluškujući vrata, u strahu da neko ne uđe. Mislim da je tada naučio da pobeđuje strah - započeo je Mihajlović razgovor. 

Za Dražena, međutim, najjače sećanje nije vezano za neki konkretan događaj, već za - zvuk.

- Moje sećanje koje je samo moje, nije vezano za neki događaj, već za zvuk. Da, zvuk lopti koje je Siniša ceo dan šutirao u garažna vrata ispred naše kuće. Mnogo puta je morao da ih menja. Ciljao je uglove. Njegovi uspešni slobodni udarci su se rodili tu, šutirajući sam desetine hiljada puta i izluđujući našeg komšiju, gospodina Dragana - istakao je Mihajlovićev brat.

Foto: profimedia

Kako kaže, kao mali su bili veoma složni, ali ono što Siniša nikada nije želeo da deli sa njim jesu lopte. 

- Siniša nije bio ljubomoran, jer je on uvek bio precizan, pedantan, držao je sve u redu. Kada bih ja došao, rastavljao bih i lomio sve. Možda bih dirao automobiliće, ali lopte mi nikada nije davao da diram. Brinuo se o njima kao da su deca, mazao ih je masnom kremom uveče kako se ne bi uništile, a neke je koristio samo na travi da ih ne bi pohabao. Kao da su kolena dece. Međutim, razmenjivali smo obuću - poručio je Sinišin brat i objasnio da njih dvojica nisu nosili isti broj.

- Firma u kojoj je radio naš otac uvek mu je za Božić poklanjala jedan par cipela i on nam je naizmenično dozvoljavao meni i Siniši da odemo i zamenimo ih za naš broj.

Osvrnuo se potom Dražen i na njihovu porodicu. Prema njegovim rečima, majka je bila ona koja ih je odgajila i izvela na pravi put, dok ih je otac, zbog preteranog konzumiranja alkohola, napustio prerano. 

- Mama je bila pravi general u kući, ona nas je odgajala, iako je radila. Tata je imao težak, naporan život, bez puno razonode ili zabave, kao ljudi njegove generacije između rata i Titovog režima. To ga je često vodilo u bar, i kada bi se vratio bilo je teško... Otišao je pre mnogo godina zbog tumora. Siniša je govorio da, da bi ga se setio, uvek naručuje dve rakije, jednu za sebe i jednu za tatu. Ja sada naručujem tri - dodao je Mihajlović.

Foto: printscreen instagram

Nekadašnji trener Bolonje, Torina, Milana, Fiorentine i mnogobrojnih klubova, od malih nogu je igrao fudbal, dok se Dražen ipak odlučio za drugačiju profesiju. 

- Ja sam ušao u policiju, nisam imao Sinišin talenat, fudbal nije bio za mene. Mislim da u Italiji nikada nisu shvatili šta je Siniša značio za našu zemlju iako je ovde malo igrao. On je apsolutni mit, ne samo za navijače Crvene zvezde i zbog pobede u legendarnoj Ligi šampiona 1991. godine. Polufinale protiv Bajern Minhena sa njegovim golom ovde se smatra jednom od najvećih utakmica svih vremena - istakao je Mihajlović.

Prema njegovim rečima, tokom finalne utakmice u Bariju umalo je došlo do tragedije, jer je njihov rođak želeo da zapali porodičnu kuću u Borovu, u trenutku kada su u njoj bili njihovi roditelji. 

- Moj hrvatski rođak, sin majčinog brata, hteo je da digne u vazduh našu kuću u Borovu dok su moji roditelji bili unutra tokom finala protiv Olimpika. Nije to učinio samo zato što je sa mojim roditeljima u kući bio i njegov brat. Pipe, Sinišin brat po prijateljstvu, takođe Hrvat, srušio ju je, ali samo da bi zaplašio moje roditelje i naterao ih da pobegnu, inače bi mogli umreti. Ko je video užas, ne može ga zaboraviti - iskren je Dražen.

Tokom rata, Siniša se sa porodicom preselio u Italiju, ali su se vrlo brzo vratili natrag u domovinu, jer je nekadašnji golgeter bio veliki patriota. 

- Da, ali to je trajalo kratko, moj otac je bio Srbin od glave do pete, imao je osećaj da beži i želeo je da se vrati: "Ako treba da umrem, umreću u svojoj kući, među svojim ljudima". Tako smo se svi vratili, nisam mogao da ga ostavim samog.

Foto: EPAImages

Na leto 2019. godine, Siniša je saznao da boluje od leukemije. Jednog jutra se probudio u vrlo lošem zdravstvenom stanju, te je nakon detaljnijih lekarskih pregleda otkriveno da se radi o veoma ozbiljnoj bolesti. 

- Bio sam na Sardiniji sa svojim bratom, Arijanom i celom njegovom predivnom porodicom, kada jednog jutra, nakon što se probudio, nije mogao ni da hoda. Ja sam ga zadirkivao: "Izgledaš kao starac od 90 godina...". Mislili smo da je istegnuće ili upala jer je igrao padel. Ali umesto toga.. - emotivno je govorio Dražen, a potom istakao da je on bio taj koji je majci saopštio vest.

- To je bio jedan od najtežih trenutaka u mom životu. Mama je uvek bila kao stena, ali ni najjača žena na svetu ne može da izdrži bol zbog mogućeg gubitka deteta. Nažalost, to se kasnije i desilo - istakao je Mihajlović.

Nakon nekoliko ciklusa hemoterapije i zračenja, bolest se povukla. Dražen je donirao bratu koštanu srž za drugu transplantaciju, ali nažalost, ni to nije dalo rezultate.

- Hrabrost, fizička snaga i volja mog brata su bili neverovatni. Uvek je ostao pozitivan, spreman da se bori, uveren da će uspeti. Činilo se da bi transplatacija mogla povećati šanse za uspeh. Znam da nije moja krivica, ali činjenica da ga nisam uspeo spasiti je rana koja nikada neće zaceliti.

Foto: Instagram printscreen

Za kraj, osvrnuo se Mihajlović i na privatan život. Brat legendarnog fudbalera i trenera trenutno boravi u Novom Sadu sa majkom i planira da objavi biografiju o svom bratu, kao i da stadion, koji bi tek trebalo da se izgradi, nazove njegovim imenom. 

- Nastavljam život sa suprugom i dvoje dece u Novom Sadu. Brinem o majci, često idem u Rim da posetim Arijanu i svoje nećake, a takođe se bavim svim mogućim inicijativama da ga obeležimo. Obećao sam to Siniši: na dan kada je otišao ostao sam celu noć s njim. Rekao sam ono što muškarci među sobom nikada ne izgovaraju. Želeo bih da u Srbiji objavim autobiografiju "Partija života", koju je napisao s tobom, a zatim da stadion koji će se izgraditi povodom Expo 2027. godine bude nazvan po njemu. U suprotnom, teren na kojem se nacionalni tim trenira u okviru saveznog centra, kako bi se uvek sećalo ko je bio i šta je predstavljao Siniša Mihajlović.