Ljudi su sekli sebi polne organe, gutali kašike... Srpski golman gledao jezive stvari u zatvoru

Jakov Vulić, golman i kapiten fustal ekipe KMF Loznica Grad, čak devet godina je radio kao stariji komandir u Specijalnoj zatvorskoj bolnici Centralnog zatvora u kom je viđao jezive stvari, pa otkriva da su ljudi odsecali sebi polni organ i bacali u šolju.

Otvorio je dušu Jakov Vulić i ispričao kakve je sve užasne stvari video, koje je, kako kaže, želeo što pre da zaboravi. 

- Bilo je strašnih stvari, ljudi su odsecali sebi polni organ, bacali u šolju... Gutali su po dve, tri kašike, četkicu za zube, katanac, hemijsku olovku, sve u isto vreme - otkrio je za Kurir Jakov Vulić, reprezentativac Srbije u futsalu.

Godinama je radio na psihijatriji, čak je morao da je vezuje ljude za krevet.

- Trudio sam se da kad izađem sa posla da sve zaboravim. To je psihološki mnogo težak posao. Radio sam na psihijatriji, toliko je bilo praznih pogleda. Godinama sam radio na odeljenju gde sam vezivao ljude za krevet, to je sve teško. U početku sam mnogo stvari pamtio, jer je bilo novo. A ništa od toga nije normalno... Ipak, vremenom ti postane svakodnevnica i više ni ne memorišeš stvari... U pola tri završim s poslom i ne sećam se ni šta sam taj dan radio - rekao je Vulić.

Dok je bio komandir u specijalnoj zatvorskoj bolnici Centralnog zatvora razgovarao je sa Andrijom Gerićem, danas sportskim psihologom, nekada čuvenim odbojkašem i reprezentativcem naše zemlje..

- Prvi put sam bio na Evropskom 2018. godine i to spletom okolnosti koje su bile srećne po mene. Miki Aksentijević je dobio crveni u kvalifikacijama, pa smo poveli i trećeg golmana i pored toga što nam je tradicija bila da na sva veća takmičenja vodimo dva čuvara mreže. Bio sam u protokolu, nisam ulazio, ali bila je privilegija biti deo tog takmičenja od prvog do poslednjeg našeg dana. Otežavajuća okolnost je bila to što sam imao taj posao koji je bio i psihički i fizički zahtevan i jako me je opterećivao. Mislim da je taj posao ostavio traga, nisam dovoljno vrednovao sebe, stavljao sam se po strani i mislio kako sam ja taj koji radi, a ostali su živeli od futsala i smatrali su sebe futsalerima. Ja nisam na sebe tako gledao, sve dok nisam razgovarao sa proslavljenim srpskim odbojkašem, a sada sportskim psihologom, Andrijom Gerićem. On mi je rekao kako sebe nikada nisam predstavljao kao reprezentativca Srbije, e to je ono što se promenilo u poslednje tri godine kod mene od kada sam napustio posao. Maksimalno sam posvećen futsalu, mentalno i fizički.