Nikad više ne bih zaprosila dečka, sad neka drugi kleče! Sara Garović najlepša rukometašica Srbije (VIDEO+FOTO)

Atraktivna na terenu i van njega. Gde god se pojavi nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a ona bi posle turbulentnog životnog iskustva samo dve stvari:

- Da provodim vreme sa sinom Viktorom i titulu sa Zvezdom – kaže Sara Garović, rukometašica crveno-belih, koja se ove jeseni vratila u srpski sport iz Borusije iz Dortmunda.

Pakleni dani su iza nje, a u novogodišnjem intervjuu za Informer otkrila je između ostalog kako joj je bilo kada su je deportovali iz Berlina i užasu koji je preživela igrajući u Poljskoj, kao i o tome kako je lako mogla da završi u fudbalu, odlascima i povratku u Beograd.

Sara je, takođe, vratila film unazad i prokomentarisala detalj koji je svojevremeno raspametio naciju kada je zaprosila tadašnjeg dečka fudbalera. 

Foto: Privatna arhiva

 

Kako je počela tvoja rukometna priča?

– Potpuno slučajno. Povukli su me sa fudbalskog terena, ja sam bila jedna od onih klinkica koja igra fudbal i koja se tuče. Nije bilo dovoljno devojčica za školsko takmičenje u rukometu i onda su izabrali mene. Izgledala sam, valjda, jedina koja nešto može da uradi. Profesor me povukao, ja sam otišla na takmičenje na kojem me je video moj prvi trener Momir Vasić i rekao mi da bih mogla da probam. Svidelo mi se što ima dosta kontakta i eto me, tu u rukometu. Ostala sam, a sve zbog tuče (smeh).

Da li si razmišljala kako bi sve izgledalo da si ostala u fudbalu?

– Uh, mislim da bi u fudbalu bila dosta uspešnija nego u rukometu. Baš uživam da gledam fudbal i odlično razumem igru, a možda čak postoji žal što nisam otišla na tu stranu.

 

Sa 20 godina si otišla “preko”? Bilo je lepih, ali i ružnih trenutaka?

– Kad se osvrnem i vratim film unazad mislim da sam prerano otišla, ali opet pamti se samo lepo, ipak i dosta dobrih trenutaka mi je to donelo.

Ipak, “umemorisani” su i oni ne tako lepi momenti. Digla se velika prašina u Poljskoj, dobila si zabranu ulaska u zemlje EU?

- Poljaci nisu plaćali porez, pošto Srbija nije zemlja EU, držali su me na crno. Bila sam klinka, otišla sam tamo da igram rukomet, nisam se bavila papirologijom, nisdam imala nekog ko stoji iza mene menadžera. I kada sam se vratila posle jednog boravka u Beogradu, Nemci su mi zatvorili granice EU na tri goodie i samim tim moj ugovor je ostao zarobljen. Nisam mogla da igram, imala sam pauzu tri godine i tu sam dosta izgubila. Ukratko: u Poljskoj sam se vodila kao turista, a ne profesionalni sportista. Zato sam vraćena u Srbiju, jer nisam provela mesec dana van EU.

 

 

Kako si sve to rešila? Sad je sve okej?

– Na početku sam bila užasno razočarana, bilo mi je teško, teren je vrlo brzo počeo da mi nedostaje, ali vratila sam se. Želela sam da ih tužim, u tom trenutku je naš Savez trebalo da stane iza mene kao seniorskog reprezentativca, međutim to se nije desilo, tadašnji predsednik RSS Božidar Đurković je rekao da ne može da se zamera Savez zbog jednog igrača, on je to tako video, a ja sam se osetila izdano, jer od koga ćeš da očekuješ da stane iza tebe, ako ne neko tvoj, to se nije desilo. Da, sada je sve u redu, igram rukomet, mogu Evropom uzduž i popreko.

Foto: Privatna arhiva

Sportisti obično kad odu u inostranstvo ne vraćaju se brzo, a i kad se vrate to je obično pred kraj karijere? Junior, pa poljski Kožalin, Medicinar, Bekament, Borusija iz Dortmunda, Zvezda…

 - Kod mene je bila specifična situacija, porodila sam se, dete nije bilo sa mnom u Nemačkoj i to je bio baš težak period, a sa sportske strane odličan korak u mojoj karijeri, koji mi je dosta toga doneo, ali opet, emotivno i sa roditeljske strane dosta toga mi je i oduzeo, jer više sam patila, nego što sam uživala dok sam bila u Dortmundu. Ja sam svakako planirala povratak, ali ne u Zvezdu, međutim ljudi iz kluba kad su čuli da se vraćam u Srbiju, nisu hteli da čuju da pređem u neku drugu ekipu  i moram da priznam da sad ovde baš uživam.

 

 

Zvezda, ambicije sa crveno-belima? Konkurencija Jagodina, Železničar iz Inđije…

- Očekujem… Ne, ne očekujem, titula je naša!  Iskreno, svaki dan se budim razmišljajući o tituli sa Zvezdom i sve što radim, radim da bih bila korak bliže tom cilju. Da, Jagodina i Inđija su poslednjih nekoliko godina u vrhu i sa njima ćemo, generalno voditi najveću borbu.

Svaki sportista sanja dres sa državnim grbom. Reprezentacija?

- Nema te cene, koja može da zameni osećaj… Kad čujete himnu spremni ste bukvalno na sve. Što se mene tiče, uvek sam se odazivala, i spremna sam uvek za reprezentaciju. U ovom trenutku selektor Bregar je smatrao da nisam potrebna ekipi, ja to ne komentarišem, a videćemo šta će doneti vreme pred nama.

Ne tako davno, srpske rukometašice bile su vicešampionke sveta, na poslednjem planetarnom šampionatu ispale su već posle drugog kruga. Šta se u proteklih deset godina dogodilo, gde je zapelo, šta ne valja?

– Sistem rada i čini mi se da su pogrešni ljudi na pravim pozicijama. Devojkama ništa ne bih zamerila, dale su sve što su mogle, i na tome im čestitam, ali ovo je najgori rezultat u istoriji našeg rukometa. Ne bih da iznosim detalje, postoje ljudi koji time treba da se bave. Tako puno, a tako malo nam nedostaje da opet uhvatimo korak sa najboljim selekcijama sveta. Mora da postoji neko ko želi da to promeni. Dok je sve ovako, dok smo ušuškani i idemo nizvodno, ne verujem da će biti bolje.

 

Mama si preslatkog sedmogodišnjeg dečkića Viktora. Iz tvog ugla kako je biti roditelj, a profesionalno se baviti sportom?

- Roditeljstvo i majčinstvo su nešto najlepše što mi se desilo, nešto fenomenalno. Dosta me izdiglo, ali je i teško, posebno danas, kad svi negde jurcamo i kad imamo klupske obaveze dva puta dnevno, ali uspevam.

Srbija je svojevremeno bila oduševljena gestom kada si zaprosila dečka fudbalera tokom utakmice. Još se prepričava scena kada je ceo tim izašao u majicama “Da te volim malo je reći”. Otkuda ta ideja, kako se sve završilo?

– Mladost ludost, sad sam matora. Stojim iza toga, u tom trenutku sam se tako osećala, ne mislim da je bilo ništa loše, bila sam zaljubljena, blesava spontano je došlo. Odgovorio je, “da”, ali kasnije smo raskinuli. Trebalo je samo da me isprati, ništa drugo. Usledila je ljubomora i kraj. Sada to ne bih ponovila, pustila bih druge da kleče. 

Pamtiš li nešto zanimljivo sa terena, neku anegdotu?

– Na terenu sam upoznala dosta kvalitetnih, ali i dosta loših ljudi, ali sve to nekako selektujete. Mene doživljavaju kao neku ledenu kraljicu, kao nekog ko je baš onako strašan. Generalno možda ja odajem neki takav utisak, ali kad sam došla u jedan od klubova, videla sam da su devojke bile uplašene, a ja da se našalim daj ovo, daj ono, a one onako uplašene trče, pa sve donose, da bi na kraju stekli takva prijateljstva da su sve došle na aerodrome kad sam išla u inostranstvo. Prosto je, kad me upozanju, vide da sam, kako se ono kaže mala maca.

Novogodišnja poruka čitaocima Informera?

- Ono što želim sebi, želim i drugima. Ljudi grlite se ljubite se, volite se. Srećna Nova godina!