Ne pobeđuje uvek najbolji! Srbijo, veruj, "orlovi" su spremni za velika dela!

Rukometaši spremni da naprave iskorak na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj.

Decenija je prošla od kako su rukometaši poslednji put doneli radost navijačima u Srbiji. Mnogi "stručnjaci" taj uspeh osporavaju zbog činjenice da se Evropsko prvenstvo 2012. godine igralo u Beogradu, te da su "orlovi" predvođeni Veselinom Vukovićem na krilima svojih pristalica uspeli da naprave čudo i dođu do srebra. 

Ruku na srce - materijala za takve tvrdnje ima budući da se Srbija od finala u "Beogradskoj areni" kada su nas savladali Danci, gotovo ništa nije pitala na međunarodnoj sceni. Bilo je, posebno od dolaska Tonija Đerone, nekoliko velikih skalpova, ali ništa više od toga. 

Selektor Nenad Perunučić rešio je da se odrekne dobrog rezultata u cilju smene generacije. Legendarni rukometaš prvi je u nacionalni tim pozvao Dejana Milosavljeva, Lazara Kukića, veliku ulogu dobili su Petar Đorđić, Mijajlo Marsenić, braća Ilić, Bogdan Radivojević... Rezultati su izostali, ali je to pripisivano neiskustvu. 

Pre tri i po godine Rukometni savez Srbije na kormilo reprezentacije postavio je Tonija Đeronu. Španac je pred sebe dobio pakelno težak zadatak, a to je da u "prajmu" predvodi nacionalni tim, prva dva takmičenja - razočarenje, ali kako i sam kaže na Evropskom prvenstvu "orlove" i Đeronu čeka trenutak istine! 

Uspeo je Đerona ono stvari koje su do pre nekoliko godina bile nezamislive. Zajedništvo, spokoj i timski duh napokon odlikuju Srbiju, momci koji će sutra zaigrati protiv Islanđana žive jedni za druge, spremni da sve što imaju ostave na terenu kako bi naša reprezentacija napokon napravila iskorak. Pa kakav god on bio, a nadamo se da bi to mogla da bude medalja. 

Naravno, priče o odličju su, posebno nakon utakmica Francuske i Nemačke koje su imali priliku da gledamo u sredu, nerealne, ali... Bez visokih ambicija čudo je nemoguće napraviti. Posebno u rukometu gde iznenađenja više nisu iznenađenja i gde, uglavnom, ne pobedi najbolji. 

Foto: Starsportphoto

Zbog toga, Srbija ima čemu da se nada. Da smo najbolji - nismo, ali da imamo ozbiljno dobar tim - imamo! Malo koja reprezentacija može da se pohvali činjenicom da na golu ima dvojicu golmana top klase - Dejana Milosavljeva i Vladimira Cuparu. Kapiten Nemanja Ilić već godinama je najbolji strelac Francuske, o defanzivnim karakteristikama Ilije Abutovića, Mijajla Marsenića i povratnika Miljana Pušice ne treba trošiti reči. Dragan Pešmalbek važi za jednog od najboljih pivota na svetu u ovom momentu, Lazar Kukić svojim plejmejerskim znanjem može da probije svaku odbranu... 

Jasno je - najjača snaga Srbije leži u dobroj odbrani, ali je isto tako jasno da najviše škripi na bekovskim pozicijama. Posebno kada govorimo o ulozi "beka šutera". Videlo se to na turniru u Granoljersu gde su prolaznu ocenu zaslužili samo Uroš Borzaš i golobradi Miloš Kos. 

"Potrebno je da se Srbija na turniru postavi sa pozicije sile. Nakada je ta Evropa od nas učila da igra rukomet", rekao je nedavno u razgovoru za "Informer" Veselin Vujović. 

Za neke nove generacije, spremne da pokore svet, potrebno je da aktuelna u Nemačkoj raspali vatru i vrati veru.