Nisu problem porazi, već način na koji su upisani! Partizan krenuo sa simfonijom, završio sa kakofonijom!

Kada je počela sezona 2024/25, Partizan je ušao sa velikim ambicijama. Sve je krenulo "Crno-belom simfonijom" u bivšem Domu sindikata, a završilo se bolnim neuspehom, pošto nije uspeo da se domogne nijednog od prvih 10 mesta na tabeli Evrolige.

Kolaps, sunovrat, raspad sistema... Verovatno ne postoje bolje reči koje bi mogle da opišu ovu sezonu Partizana u Evroligi. Porazom od Žalgirisa u četvrtak, crno-beli su izgubili svaku šansu da se domognu makar plej-ina.

Samo ispadanje iz elitnog takmičenja nije toliko bolno koliko je način na koji je do toga došlo. Neverovatne gluposti igrača na terenu, kiksevi, nepromišljenosti... Partizan je pojedinim protivnicima tokom sezone doslovno poklonio pobedu.

Foto: Starsportphoto

Ruku na srce, bilo je i dobrih momenata. Recimo, dva "dupla kola" u Evroligi, kada je Partizan ostvario četiri uzastopna trijumfa na gostovanjima. Tada su apetiti porasli, mnogi su se ponadali da bi crno-beli mogli da završe u top 10, ali se onda dogodilo otrežnjenje i povratak u realnost.

Partizan je nedostatkom energije, gubitkom samopouzdanja i potpunim odsustvom racionalnog donošenja odluka sabotirao samog sebe, u svom stilu je izgubio nekoliko utakmica i tako drugu godinu zaredom razočarao svoje navijače.

Dakle, ne eliminacijom, već načinom kojim je do toga došlo.

Mučno za gledanje

Već dugo je mučno gledati Partizan. Prosto, čak i kada igra dobro, makar vodio i 30 razlike, niko nije siguran da će tu prednost pretvoriti u pobedu na kraju. "Žute minute" su postale deo svakodnevnice u timu iz Humske i to je izuzetno naporno ne samo za prosečnog navijača, već i za objektivnog posmatrača.

Foto: Starsportphoto

Zbog toga se možda i dešava da atmosfera na utakmicama Partizana u "Beogradskoj areni" više nije tako vatrena kao ranije. Mada, mnogi su mišljenja da se to dogodilo usled povećanja cena ulaznica. Istina je, moguće, negde između.

Međutim, osvrnimo se na početak sezone. Partizan je bio poprilično ambiciozan, promenio je čitav tim sa izuzetkom Balše Koprivice, priredio je dva spektakla - "Crno-belu simfoniju" i meč sa Parizom u hali na Sajmu.

Euforija je rasla sve više, hemija između novih igrača je momentalno uspostavljena... Bilo je potrebno vreme da se sve to lepo "složi", svi su bili strpljivi... Ipak, kako je sezona odmicala, strpljenja je ponestajalo.

Nasleđen gen za samosabotažu

Uprkos tome što su u tim došli sasvim drugi igrači, oni su počeli neodoljivo da podsećaju na prošlogodišnje članove Partizana. Tu se vraćamo na priču o načinu na koji su gubili utakmice.

Od Ifea Lundberga se očekivalo mnogo. Danac jeste opravdao očekivanja u početku, ali je, kada je najviše bilo bitno, potpuno se izgubio i izgledao je kao amater među profesionalcima.

Foto: Starsportphoto

Sterling Braun jeste pokazao da je sjajan strelac, ali i da mu je donošenje odluka na terenu veoma loša strana. Slično je i sa Tajrikom Džonsom. Kvalitetan, borben, ali sklon glupostima. O Dvejnu Vošingtonu ne bi trebalo ni trošiti reči. Bez ikakve sumnje, najveće razočaranje od pojačanja.

O čemu da pričamo kada igrači Partizana čitave sezone ne umeju da naprave takozvani pametan faul. Umesto da preseku igru protivnika, oni ih često ili nisu pravili ili bi oni bili toliko loši da bi ih koštao pobede.

Kada se sve sabere i oduzme, dolazi se do zaključka da Partizanu nije problem individualni kvalitet igrača, već nasleđeni gen za samosabotažom. Tačnije, ko god da dođe sledećeg leta u Humsku, moraće da se suoči sa tendencijom kluba da puca sebi u nogu.