NAJKRVAVIJA PLANINA U SRBIJI! Na Čemernu tokom Prvog svetskog rata stradalo oko 2.000 junaka, njihove kosti i danas vire iz zemlje

Planina Čemerno smeštena je između Kraljeva i Ivanjice, severno od Studenice i na levoj strani Ibra, a ime se vezuje za čemeran život na opusteloj, nepristupačnoj planini ali i za biljku čemeriku koja ima otrovne sastojke i koristila se u narodnoj medicini. Sela na njenim vrletima su praktično opustela, ali ova planina čuva jednu od najkrvavijih tajni srpske istorije.

Tokom Prvog svetskog rata, u novembru 1915. godine tu je odigrana jedna od najvažnijih i najsmrtonosnijih bitaka u kojoj je stradalo preko 2.000 srpskih boraca.

- Na vrhu planine Čemerno nalazila se treća linija rovova koje su iskopali vojnici Kraljevine Srbije braneći na ovim položajima odstupnicu Prve srpske armije. Ukoliko bi neprijatelj to probio, sve bi bi bilo gotovo. Tog 11. i 12. novembra sneg je na ovoj planini bio preko metar i ta dva dana vodile su se žestoke borbe u kojima je poginulo najviše vojnika Kraljevine Srbije za sva ratovanja koja je vodila tadašnja država. To su bili nenadoknadivi gubici, stradali su najbolji borci - rekao je Rade Vukosavljević, artiljerijski major u penziji i autor edicije „Kraljevo u velikom ratu“.

Četvrti pešadijski puk drugoga poziva koji se nalazio na planini Čemerno, bio je na levom krilu armije vojske Kraljevine Srbije. Austrougarske snage pod komandom generala Keveša, a posebno njegov 19. korpus koji je bio najjača jedinica Treće austrougarske armije svom silinom su napadale upravo na to levo krilo težeći da probije front i da se sa Čemernog spusti u dolinu Studenice i Ušće i tako preseče odstupnicu glavnini naše vojske.

Foto: mod.gov.rs

Zahvaljujući junaštvu heroja sa Čemernog na tim položajima nije probijen front Prve srpske armije. Značaj ove nepravedno zaboravljene bitke je u tome što je ona usporila napredovanje neprijatelja prema Studenici, čime je osigurana odstupnica Srbija za povlačenje preko Albanije i Crne Gore.

- Država je tim vojnicima obezbedila deo ratne opreme a to su šinjel, šajkača, opasač i pušku, a on sa svojim opancima je otišao u rat. I tako biva kad god je ratno stanje – država daje topove, puške, bogati volove i konje, a siromašni sinove. Kada se rat završi država pokupi svoje topove i puše, gazdama nadoknadi u novcu konje i volove, a sirotinja traži svoje sinove - kaže Vukosavljević.

- Mi smo kao deca igrali se na planini i vrlo često smo pronalazili kosti srpskih boraca. Čitav vrh bio je prepun ostataka srpskih vojnika koji nikad nisu sahranjeni, zbog neprijatnog mirisa koji se širio planinom vrh je dobio naziv Smrdljuč. Ja sam u tom ratu ostao bez dede i po ocu i majci. Pokojni otac mi je pričao da je 1915. tada imao oko 13 godina i kao dečak često je dolazio na ovo mesto. Nakon borbe na Čemernu kada je sneg okopneo kaže da je sve bio leš do leša. Sinovi, unuci i braća koji su izgubili nekog svog najbližeg, dolazili su na ovo ratište, da ponesu nešto što će ih podsetiti na njih. Potomci nastradalih ratnika i dalje čuvaju sećanje na njih i okupljamo se jednom godišnje kod krsta na planini Čemerno, koji je psotavljen 100 godina od odigravanja bitke - ispričao je Nikola Bošković iz sela Osonica kod Ivanjice.