Letnja privilegija: U Srbiji postoji mesto iz kog se u EU može i bez pasoša

U Srbiji postoji mesto gde je u Evropsku uniju moguće ući samo sa ličnom kartom.

Ova “privilegija” važi samo unutar ograđenog prostora i samo tokom tri dana u godini, ali iza nje se krije divna istorijska priča o praštanju, ljubavi, poštovanju i bratskim odnosima koje je, ako ima dobre volje, uvek moguće izgraditi među narodima.

 

Kadibogaz je danas lepi planinski krajolik okružen zelenilom i mirom skoro pa netaknute prirode. U pitanju je najniži planinski prevoj na severnom ogranku Stare planine koji od davnina spaja Dunavsku i Timočku dolinu. 

Kažu da je svoju najvažniju ulogu imao tokom rimskih vremena kada je ovuda išao put od velikog strateškog značaja za odbranu granice na Dunavu. Koristili su ga i Turci. Iz njihovog perioda potiče i naziv. Narod priča da su baš ovuda hajduci jednom poterali nekog kadiju, a ovaj se, bacajući novac i spašavajući živu glavu, na konju sjurio niz liticu uspevši da im pobegne, pa je tako i ostalo ime - Kadijin bogaz (tesnac, neprohodan put) ili, skraćeno, Kadibogaz. 

U novije vreme preko ovog prevoja ide granica između Srbije i Bugarske. Sa jedne strane prostire se opština Knjaževac. Sa druge je Belogradčik. Upravo tu počinje priča o jednoj od najlepših, ali i najneobičnijih tradicionalnih manifestacija Balkana - Saboru na Kadibogazu, piše Istorijski zabavnik.

Sabor na Kadibogazu ima dugu tradiciju. Prvi je održan još davne 1925. godine sa ciljem zaceljivanja rana iz Prvog svetskog rata, ponovnog zbližavanja komšija, ali i spajanja porodica koje su, sticajem političkih okolnosti, ostale u različitim državama. 

Te godine, po prvi put je na ovom mestu organizovan vašar, otvorena je granica i tokom tri dana trajanja Sabora, Bugari i Srbi su prelazili sa jedne na drugu stranu, družili se i veselili. Sabor na Kadibogazu tako je postao tradicija i sve do sredine pedesetih godina prošlog veka održavao se svakog jula.

Bila je to prilika da se trguje, razmenjuju informacije, ugovaraju poslovi, ali i jede, pije, druži se i veseli. 

Sabor je poslednji put održan 1954. Nakon toga, politika je još jednom umešala svoje prste i tradicija je zamrla. Tako je bilo skoro pola veka... sve do 2001. kada je, naporima i vrednim radom sa obe strane, Sabor na Kadibogazu obnovljen. 

Od tada traje u kontinuitetu, a interesantno je da nije prekinut ni nakon što je Bugarska 2007. ušla u Evropsku uniju. Svake treće nedelje jula, gradica se otvara i tokom tri dana prelazak sa srpske na bugarsku stranu i obrnuto je, unutar ograđenog prostora, moguć samo uz ličnu kartu. 

U pitanju je najveći prekogranični sabor na Balkanu. U ataru knjaževačkog sela Novo Korito i sela Salaš opštine Belogradčik organizuje se veliki vašar, pa se trguje, prodaje, jede i pije, a svaka strana sprema i prigodan kulturno-umetnički program. 

 

Na mestu održavanja poslednjih godina podignut je i spomenik koji podseća na tradiciju i važnost ove manifestacije koja neguje dobrosusedske odnose između bugarskog i srpskog naroda. Iako je uglavnom lokalnog karaktera nije neobično da dođu ljudi i iz daleka, a naročito iz dijaspore. Sretnu se prijatelji, pa se i zapeva i zaigra. I veselje, baš kao nekada, traje do duboko u letnju noć, prenosi Istorijski zabavnik.