TAJNI IZVEŠTAJ CIA: USTAŠE POKRALE ZLATO, PA GA SAKRILE U VATIKANU! Ko se sve obogatio od brutalne pljačke tokom Drugog svetskog rata!

Deklasifikovani dokumenti otkrivaju kako su američki zvaničnici sugerisali otvaranje arhiva, ali Vatikan tvrdi da nema dokumenata koji bi vodili prema razrešenju misterija

U decembru 1997. godine u London dolaze važni predstavnici 41 države. Motiv okupljanja je velika konferencija o nacističkom zlatu, sazvana nakon “afere Mejli”. Kristof Mejli je bio čuvar u švajcarskoj UBS banci. Obavljajući svoj posao, ustanovio je da se deo službenika banke u čudnim terminima bavi neobičnim, zagonetnim poslom - uništavanjem određenih dokumenata.

Kopkala su ga pitanja - zašto, o kojim se dokumentima radi... Mejli je čeprkao, njuškao, raspitivao se i na kraju shvatio da su papiri koji idu u mašine za rezanje dokazi koji zlato i dragocenosti pohranjene u depoima UBS-a vode prema Trećem Rajhu i Jevrejima koje je opljačkao Hitlerov režim! Dragocenosti posle uništenja dokaza o stvarnim vlasnicima logično postaju vlasništvo banke. Posle toga se zakotrljala priča globalnih dimenzija...

Afera je vratila pažnju svetske javnosti na grandioznu, genocidnu otimačinu izvedenu u Trećem Rajhu, ali i njegovim satelitima. Konferencija je u fokusu imala ponašanje neutralnih država koje su taj posao olakšale - Švajcarske i Vatikana, a cilj je bio pozvati sve zemlje u koje vodi trag zlata na otvaranje arhiva, nalazak dragocenosti i restituciju žrtava. Jedan od ključnih ciljeva konferencije bio je, kako se vidi iz CIA izveštaja koja su nedavno deklasifikovana, nagovoriti Vatikan da objavi arhivska dokumenata koji bi - između ostalog - otkrili tajnu ustaškog zlata koje je tamo završilo.

Glavni američki čovek na konferenciji je Stjuart Eliot “Stu” Ajzenstat, diplomata i advokat, koji je dužnost ambasadora SAD-a u Evropskoj uniji obavljao od 1993. do 1996. godine. Ajzenstat se pre toga, 7. novembra, na poverljivom brifingu u Vatikanu susreo s ocem Marselom Čapinom, jednim od dvojice vatikanskih zvaničnika koji će predstavljati Svetu Stolicu na londonskoj konferenciji o nacističkim dobrima, kao i s ministrom spoljnih poslova Svete Stolice, Kelestinom Miglioreom, jednim od najprogresivnijih vatikanskih klerika.

Foto: printskrin wikipedia

Ajzenstat je izvestio Čapina o “izveštaju o neutralnima”, koji se odnosio na Vatikan. Pozdravio je odluku Svete Stolice da pošalje predstavnike u London i podstakao ih na “aktivno učešće”. Ajzenstat je pozvao Vatikan da ubrza postupak pregleda svojih dokumenata i otvori svoje arhive vezane za imovinu spoljnim istraživačima. Čapin se, doznajemo iz izveštaja CIA. “zahvalio Ajzenstatu na brifingu i opisao napore vatikanskog arhiva u vezi sa otkrivanjem sudbine skrivene nacističke imovine. Rekao je kako ima konačno ovlašćenje u pristup poverljivim zapisima koje bi ‘već sutra’ mogao da učini javno dostupnim. Vatikanska praksa je otvaranje arhiva radi potpunog pregleda pontifikata pojedinog pape. Napomenuo je, međutim, da nakon izdanja s 11 svesaka, pontifikat Pia XII nije predviđen za celokupan pregled i izdavanje, i to sve do 2000. godine”. Ali to se do danas nije dogodilo...

Čapin je smatrao da bi trenutno objavljivanje bila greška jer vatikanski arhivari još nisu u potpunosti katalogizovali materijal. Na pitanje o saradnji ustaša i sveštenika rekao je da su “neki franjevci bili mnogo više Hrvati nego katolici”, a Vatikan je na pitanje ustaškog zlata osetljiv.

Dodao je kako nije video dokumente koji bi podržavali tezu o ulozi Vatikana u prikrivanju zlata ustaških žrtava. Čapin je rekao Ajzenstatu da će “američka vlada morati da prihvati njegovu reč da Vatikan neće uništiti nikakve ‘neugodne’ dokumente s kojima bi mogao da se sretne” dodajući kako mu treba verovati i “ako izvesti da u pregledu svoje arhive nije pronašao ništa”.

Rekao je Amerikancu da su novinski isečci iz jugoslovenske štampe u vreme suđenja Stepincu “jedini pronađeni zapisi koji su raspravljali o tom pitanju i da bi službeni zapisi koji se odnose na to zlato trebalo da budu dostupni u Beogradu”.

Foto: printskrin wikipedia

Ovde ćemo se s Ajzenstata i njegovih napora da otkrije tragove koji vode prema ustaškom zlatu zaputiti prema ustaškim i drugim domaćim izvorima na tu temu, koja već decenijama uzbuđuje javnost. Jednu je priču Udbi ispričao Ante Moškov, komadant "Poglavnikova tjelesnog sdruga", koji je s tim zlatom imao i lično iskustvo. Moškov priča o begu Pavelića i ekipe u Austriju s delom tog zlata u proleće 1945. godine:

"Nekako u isto vreme, da bude stvar potpuna, Pavelić je poslao Lisaka u jednu ekspediciju po neke zakopane zlatnike (navodno oko 2.000 zlatnika) koje su, prilikom bega iz engleske u američku zonu, u nekoj šumi zakopali Pavelić, Lisak, Kirin i Braco. Prema pričanju Lisaka, a kasnije Viktora Reberniščaka, koji je bio izdvojen, dok je Pavelić sa spomenutom trojicom neopaženo negde u šumi zakopavao, niko nije mogao od onih koji su bili s Pavelićem (osim Kirina, Lisaka i Brace) da zna mesto. Dok su dvojica kopali, dvojica su držali stražu i nijedan se od ostavljene grupe nije odvajao. Lisak se vratio i izjavio da je na mestu zlatnika našao drvenu daščicu ili karton na kojem je pisalo: ‘Hvala na dukatima, pozdravljaju partizani!’. Dakle, i ta rezerva za koju su neki izvan porodice Pavelića znali da postoji je nestala - objašnjava Moškov, ali i tu se pojavila misterija: jesu li zlato zaista našli partizani ili je to bajka Pavelićevih ljudi. Moškov, međutim, ne priča kako je i sam učestvovao u sakrivanju dela zlata. Moškov je, naime, kod sebe čuvao deo ustaškog zlata, u “devet sanduka dimenzija 30x20x12 cm, po 35 kilograma zlata u svakom sanduku, prema rečima B. Kavrana, odnosno oko 22 kilograma po proceni Jere Jareba”, a znao je i gde je drugo zlato, kojeg nije bilo malo".

“Deo novca (Moškov je) potrošio i za svoje potrebe u Italiji, a preostalo je ostalo zakopano kraj Radštadta”, piše Ivica Hrastović s Hrvatskog vojnog učilišta u naučnom radu o Moškovu. (...) Budući da su za zlato još znali pukovnik Frane Šarić i Marko Čavić, teško je reći kakva mu je bila sudbina posle hapšenja generala Moškova, ali je moguć dvostruki rasplet: ili su Englezi prisilili Šarića da im kaže sve što zna o zlatu kad su on i Moškov bili u zatvoru (Šarić je izašao iz zatvora bez objašnjenja, a Moškov je izručen jugoslovenskim vlastima) pa su ga pronašli i uzeli ili su zlato kraj Radštadta iskopali Šarić ili Čavić, ili zajedno ili s još nekim, te s njim otputovali za Argentinu između decembra 1946. i marta 1947., dok je A. Moškov bio u zatvoru i još se nadao da neće biti izručen. Određeni izvori upućuju na to da je u trošenju tog zlata učestvovao i Pavelić.”

Prema podacima koje prikupio istoričar Mario Jareb, u Švajcarskoj je završilo 1338,87 kilograma ustaškog zlata i oko 2.750.000 švajcarskih franaka.

“Bili su u trezorima i na računima švajcarskih banaka krajem rata 1945. godine. Deo zlata (358,42 kilograma) bilo je zlato koje je centralna nemačka banka Rajhsbank dostavila HDB-u na osnovu plaćanja Nemačke NDH za prevoz nemačkih vojnih trupa i ratnog materijala preko državnog područja NDH. Drugi deo zlata (980,45 kilograma) bilo je uglavnom zlato koje je HDB uspela da dobije iz trezora filijale bivše Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu. Spletom okolnosti, ubrzo po odlaganjuovih sredstava u Švajcarskoj, švajcarske vlasti su blokirale pristup i raspolaganje njima vlastima NDH. Uprkos pokušajima vlasti NDH i predstavnika HDB, blokada se održala sve do kraja rata. Na kraju, tokom leta 1945. godine uspele su jugoslavenske komunističke vlasti da dobiju ove vrednosti", piše u recenziji jedne Jarebove knjige.

"Otkrili smo da je nemačka Rajhsbanka svesno ugrađena u svoje zlatne rezerve pljačkala monetarno zlato od vlada zemalja okupiranih od strane nacista. To nije učinjeno samo kako bi se napunili džepovi nacističkih vođa, nego je to bila svesna politika i glavno sredstvo finansiranja i održavanja ratnih napora, jer je nemačka valuta u suštini bila bezvredna. Drugo, sledili smo trag novca i videli da su velike količine opljačkanog zlata napustile Rajhsbanku i prošle kroz Švajcarsku nacionalnu banku i ostale švajcarske banke, a u manjoj meri i kroz druge zemlje koje su ostale gotovo neutralne kroz većinu ili celi rat. Kad su ga pretvorili u švajcarske franke, nacisti su kupovali ratni materijal. Tako su najvažnije privredne veze Švajcarske s nacističkom Nemačkom igrale ključnu ulogu. Treće, mnogi od ovih neutralnih elemenata olakšali su - čak i u kasnoj fazi rata - nacistički ratni napor ne samo razmenom zlata za valutu potrebnu za kupovinu kritične robe, nego i snabdevanjem Nemaca kritičnim materijalima, od kugličnih ležajeva i rude gvožđa do volframa i hroma. Četvrto, pokazali smo konačno da je neko zlato žrtve - zlato oduzeto ili brutalno izvađeno žrtvama nacističkog progona, uključujući i one poslate u koncentracijske logore - završilo u nekim neutralnim zemljama i nenamerno se pomešalo sa zlatom centralne banke. Konačno, zaključili smo i da su tužna kombinacija ravnodušnosti neutralnih nacija, sukobljeni prioriteti i neaktivnost saveznika, uključujući Sjedinjene Američke Države, rezultirali nedovoljnim naporima da se opljačkano vrati. Nadalje, nije učinjeno dovoljno da se ta imovina iskoristi za dobrobit preživelih žrtava rata i holokausta", napisao je posle konferencije Ajzenstat.

On je obećao da će se i u budućnosti posvetiti pitanju “ustaškog zlata” i njegovog kretanja iz Hrvatske tokom rata, uključujući ulogu Vatikana. Bilo je mnogo značajnih rezultata s Londonske konferencije, zaključio je.

"Pre svega, to je neverovatan stepen priznavanja i slaganja ključnih istorijskih činjenica. Zauvek pokopan, nadam se, bio je izopačeni revizionistički stav da se holokaust nekako nikad nije dogodio ili da je njegov opis bio preteran..."