DAVALI SU IM DVA ODSTO ŠANSE... Dragana je prošle godine u ovo vreme ležala u komi s bebom u stomaku, a sada... Ime ćerkice otkriva tajnu...

Pre tačno godinu dana borila se za život s bebom u stomaku. Doktori su rekli: „Samo dva odsto šanse imaju da prežive“

Od toga trenutka krenula je njena borba. Najznačajnija u životu. Banjalučanka Dragana Pajić, pobedila je ta „dva odsto“, rodila ćerkicu na svoj rođendan – 8. aprila 2020. godine.

Prošle godine, u istom ovom periodu ležala je na bolničkom krevetu, sa bebom u stomaku – u komi, nakon teške operacije glave, a danas stoji na svojim nogama i u svojim rukama drži svoju devetomesečnu ćerkicu Ana Matronu, prenosi Srpskainfo.

Iako fotografija nasmejane, mlade i lepe majke i njene bebe izgleda kao nešto najlepše što naše oči mogu videti, Dragana otkriva da njen put do toga nije bio nimalo jednostavan. Naprotiv.

- Godina prođe, dan nikada… Mnogo misli, reči – htela bih reći, napisati, ali prosto shvatiš da su tri dovoljne… Život je borba. Hvala puno svima koji su bili uz mene i bili mi podrška, a opet hvala i onima koji nisu, i oni su me nečemu naučili… Imam svoj vetar u leđa – Ana Matronu, zato nisam ljuta ni na koga, i na tome se svaki dan zahvaljujem Gospodu i svim svecima… A možda u meni i nema mesta za ljutnju i mržnju, možda sam samo baš ja ta osoba koju je Bog izabrao da mora podneti sve prepreke, uspone i padove… Ponosim se i želim da istrajem i uspem… Volja me čini srećnom… Sa ovim i završavam priču na ovu temu… Sve što je prošlo, otišlo – treba da ide, a ja moram nastaviti dalje, hrabrije, jače, snažnije jer me moj vetar treba…“.

Ovim emotivnim rečima Dragana je na svom Fejsbuk profilu podelila dve fotografije, a razlika između njih je svega godinu dana. Iako je samo 365 dana između ta dva događaja, Dragana priznaje da njoj taj period izgleda kao cela vječnost. Toliko toga je postigla za tako kratak period.

 

Borba za dva života

– Teško mi je i da se prisećam svega toga, a opet sa time živim svaki novi dan. Ne želim to da zaboravim, čak ni da mogu. Ipak, to je nešto što me učinilo jačom, snažnijom, ponosnijom, na samu sebe, ali i srećnijom. U tom periodu sam postala majka – priča Dragana. Njena najveća životna borba, priseća se, počela je 9. januara prošle godine.

Nesnošljivi bolovi u glavi, padanje u nesvest, dolazak Hitne pomoći… Nakon nekoliko sati Dragana je ležala na operacionom stolu u Beogradu – u šestom mesecu trudnoće doživela je pucanje aneurizme na mozgu (oteklina ili „balončić” na krvnoj žili u mozgu).

– Suprug je pozvao Hitnu pomoć, odvezli su me na Neurohirurgiju UKC RS, gde me je primila doktorka Vesna Ivanišević. Nakon dva CT-a glave, odmah je kontaktirala doktorku profesorku Danicu Grujičić, u dva sata posle ponoći i poslala me je sanitetom za Beograd. S nama je bio i doktor Slavko Rolih zbog praćenja stanja bebe u stomaku. Tamo me je dočekala doktorka Grujičić, a operisali su me doktor Vladimir Baščarević i Mihajlo Miličević – priča Dragana.

Iako su prognoze doktora tada o njenom i zdravstvenom stanju njene nerođene bebe bile skoro pa nikakve, priča je, ipak, na kraju imala “hepi end”. Mama i njena beba u stomaku su preživele.

Pet dana kome

Iako im doktori ni nakon operacije nisu davali obećavajuće vesti, govoreći da su dani pred njima i dalje kritični, majka i nerođena beba su se hrabro borile i dalje.

Dragana je nakon operacije, od 10. do 15. januara bila u komi, probudila se i 24. januara iz Beograda se vratila u Banjaluku. Nakon neurološke stabilizacije poslali su je na ginekologiju UKC RS zbog čuvanja trudnoće. I dani provedeni tu su bili teški, ali i zbunjujući za nju. Dok je čekala porođaj, ona je bila ubeđena da se već porodila, da ima sina. Vremenom, saznala je pravu istinu i pomirila se s tim da je to bio samo “plod njene mašte”, posledica teške operacije.

– Tu me je primila doktorka profesorka Vesna Ećim Zlojutro na Odeljenju patologije, gde me vodila doktorka Branka Čančarević. Takođe bih napomenula doktorku fizijatra Goranku Bjelobabu, koja mi je zaista mnogo pomogla svojom sposobnošću i uz pomoć fizioterapeuta Kristine, Katarine, Marka, Bogdane, Sanele, Maje, skroz nepokretnu me podigla na noge. Učila me da hodam u devetom mesecu trudnoće – priča Dragana za BL portal.

 

Porod na rođendan

I tako dan za danom – osvanuo je i onaj najvažniji – 8. april, Draganin rođendan i dan kada je na svet donela Matronu – obe su bile odlično. Dragana ovaj trenutak opisuje kao najsrećniji u životu. Dodaje da se svaka muka isplatila i zaboravila onog trenutka kada je videla svoje dete.

U najtežoj životnoj borbi velika podrška bilo joj je i kompletno osoblje prvog sprata Patologije UKC RS.

– Medicinske sestre su bile mnogo više od toga. Pružale su mi fizičku, ali i psihičku podršku – zahvalna je Dragana, koja se u ovoj priči pobede života nad smrću mnogo zahvaljuje i osoblju sa trećeg sprata UKC RS na čelu sa doktorom Vladimirom Perendijom.

– Posebno sam zahvalna doktoru Saši Saviću koji je doneo na svet moju najveću životnu radost, moju Matronu. On mi je bio podrška na sve moguće načine. Zaista nema reči s kojima se tim ljudima mogu zahvaliti – poručila je Dragana, a njenim rečima prepunim zahvale i ljubavi pridružuju se njen suprug Saša i ćerkica Ana Matrona, koja je ime dobili po svetici Matroni, koja je inače zaštitnica žena.

– I kada sam izašla iz bolnice i došla kući s tek rođenom bebom, tu nije bio kraj mojoj borbi. Ona je tek, čini mi se, počinjala. Nisam imala osećaj niti bilo kakve funkcije u levoj nozi i levoj ruci. To mi je takođe teško palo, jer nisam mogla da vodim računa o svome detetu, onako kako bih želela – emotivna je Dragana.

 

„Molim Boga da ih sve čuva“

Dodaje da su joj u tome pomogli i dan-danas joj bezuslovno pomažu njen suprug Saša, majka, braća, sestre, snaje, njihova deca… Svi bliži članovi porodice. Ne postoje, kaže reči, kojima bi mogla da im se zahvali. Moli Boga da ih sve čuva i da im danas-sutra, na neki način, vrati bar deo onoga što su oni uradili za nju kada joj je bilo najpotrebnije.

– Išla sam na vežbe u Trapiste. I njihovom osoblju takođe dugujem veliku zahvalnost, jer sada mogu da držim svoje dete i da se samostalno krećem. Ojačala sam ruku i nogu, na kojoj trenutno držim ortozu. Još uvek to nije baš najbolje, ali ja ću nastaviti i dalje da se borim, da radim, vežbam i trudim se, kako bih svome detetu bila najbolja majka – kazuje Dragana. Osim najbližih članova porodice i prijatelja, Dragani su pomogli i drugi ljudi, s kojima nije u rodbinskim vezama.

S iskrenim osmehom na licu, Dragana priznaje da je, uprkos svemu, sada zaista srećna žena.

- Svu tu sreću čini Ana Matrona i to mi daje snagu za dalji oporavak - govori ova ponosna majka, dodajući da je pred njom još mnogo borbe da bi se u potpunosti izlečila. Ipak, ona obećava da će istrajati u svemu.