BOŽJA KACIGA, VRAĆANJE MRTVIH U ŽIVOT! Ovo je pet najluđih naučnih eksperimenta!

Ponekad naučnici odu predaleko sa istraživanjima i potroše mnogo novca, resurse i vreme na istraživanja koja nam se na prvi pogled mogu činiti krajnje nepotrebnim, pa čak i bizarnim. Ali ipak uvek se nekako pokažu korisnim, ako ne za sve ljude, onda makar za mali deo populacije

Naučnici čak mogu da budu i nagrađeni za ovakve ‘najluđe’ studije na dodeli Nobelovih nagrada – nagrada za otkačene naučnike.

Psihoanalitičar Vilhelm Reih imao je poprilično neobičnu ideju 1940. godine. Smatrao je da se ljudi mogu napuniti "Orgon energijom2 koja bi im poboljšala seksualni i emotivni život, a koja bi čak mogla da kontroliše i vremenske uslove.

Reih je verovao da svi ljudi poseduju polje univerzale životne energije koje je nazvao Orgon, pa je napravio i mašinu koja je to polje mogla da detektuje, čak i akumulira kako bi se njom kasnije moglo da kontroliše vreme, emocije i seksualnost.

Psihoanalitičari i ostali naučnici su se brzo ogradili od ove ideje, te prozvali Reiha pseudonaučnikom. Kasnije je čak i uhapšen, a na kraju je preminuo pod misterioznim okolnostima.

Majkl Peršinger je istraživač kognitivne neuronauke. On je napravio kacigu pomoću koje može da se komunicirati sa Bogom ili sa duhovima’. Svoj izum je nazvao "Božija Kaciga".

Njegova kaciga se, najblaže rečeno,igrala sa magnetnim poljem mozga dobrovoljca zbog čega je njih 80% tvrdilo da u sobi osećaju prisustvo Boga ili preminule voljene osobe. Ali Peršinger nije stao samo na ovom istraživanju.

On je kasnije čak tvrdio da su vanzemaljci krivi za seizmičke aktivnosti na Zemlji, ali ovo nas i ne iznenađuje jer je na kraju ipak ustanovljeno da "Božija kaciga" zapravo samo izaziva snažne halucinacije u mozgu.

Hirurg koji je sam sebi "zabio" cev u srce. Njegova metoda je bila krajnje neobična i bizarna, zbog nje je čak i otpušten, ali je na kraju ipak i nagrađen Nobelovom nagradom. Verner Teodor Oto Forsman bio je hirurg iz Nemačke koji je 1929. godine izveo eksperiment sam na sebi.

On je sam sebe stavio pod lokalnu anesteziju, te kroz ruku gurnuo kateter (cev) sve do svog srca. U takvom stanju, nonšalantno je ustao i otišao do sobe u kojoj je sam sebi napravio rendgenski snimak.

 

 

Zbog ovog postupka je dobio otkaz, a 1956. godine je dobio i Nobelovu nagradu za medicinu – jer je razvio postupak koji je omogućio kateterizaciju srca, invazivnu dijagnostičku metodu u kardiologiji u toku koje se kateter (tanka savitljiva plastična cevčica) provlači kroz prethodno "plasiranu" kanilu na ulazu u arteriju ili venu u preponi ili ruci, kroz krvni sistem prema srcu (definicija kateterizacije srca preuzeta sa wikipedije).

Jan Osvald, istraživač spavanja i psihijatar sa univerziteta u Edinburgu nastojao je da otkrije da li osoba može da zaspe i u najčudnijim okolnostima.

1960. godine Osvald je zalepio kapke volontera, tako da nisu mogli da zatvori oči, a ispred njih je stavio svetlo koje treperi (50 cm od očiju). Takođe ih je i elektro šokirao, puštao im glasnu muziku. Međutim, svi ispitanici su na kraju je zaspali, a neki čak i u roku od samo 12 minuta. Njegov zaključak – redovni i ponavljajući ritam im je omogućio da zadremaju.

Robert E. Korniš, čudo od deteta sa Univerziteta, Berkli koji je diplomirao sa 18 godina, a doktorirao sa 22, bio je zainteresovan da vrati mrtve u život.

1930. godine pokušao je da oživi nekoliko mrtvih životinja tako što bi ih stavio na klackalicu kako bi se njihova krv mogla da kreće, a zatim bi im ubrizgavao adrenalin i antikoagulanse.

Par životinja je u tom momentu čak i oživelo, iako su bile slepe sa jakim oštećenjem na mozgu. Nakon par trenutaka, životinje su opet proglašene klinički mrtvim. Robert E. Korniš nikada više nije ponovio svoj "uspeh".

BONUS VIDEO: