ZABORAVLJENI BOŽIĆNI OBIČAJI! Naši preci verovali su da u badnjaku živi duh šume!

Mnogi običaji iz paganskih vremena davno su zaboravljeni, ali postoje i oni koji su sačuvani do današnjih dana.

Paljenje badnjaka predstavlja ostatak drevnog običaja koji se vezuje se za ritualno žrtvovanje životinja. Sa životinja se kasnije prešlo na biljke, koje su smatrane razumnim bićima. I danas u mnogim mestima u Srbiji poštuje se običaj odlaska u šumu po badnjak koji se objavljuje pucanjem iz pušaka. Drvo seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca.

- Domaćin seče badnjak i prilazi mu sa rečima: "Dobro jutro badnjače, čestit bio". Veruje se da je on živo biće i u njemu žive duhovi šume, a verovatno i duhovi predaka. Unošenje i nalaganje badnjaka bio je deo ritualne žrtve koje će zajednici doneti dobre useve, berićet u narednom periodu - rekao nam je Saša Srećković.

Foto: printscreen

Još od paganskih vremena sačuvan je običaj da se seče hrast lužnjak koji je kod Slovena oduvek važio za sveto drvo i vezivao se za boga Svetovida. Odsečena grana danas postaje Badnjak – božićno drvo koje u kuću unosi sreću, zdravlje i napredak. Hrišćanski običaji malo su drugačiji.

- Postoje novi slojevi iz hrišćanske tradicije. Badnjak je bio naložen u pećini u kojoj se Hristos rodio. S druge strane, postoje vrlo praktična tumačenja. Naime, kada se zapali badnjak, on ima veliku toplotu i svetlost koje se tumače i u doslovnom i prenesenom smislu. Zbog toga se prvenstveno koristi hrast lužnjak - objasnio je muzejski savetnik.

Običaji vezani za božićnu pečenicu razlikuju se u svim delovima hrišćanskog sveta. U našoj zemlji peče se prase. U nekim mestima životinju su ubijali udarajući je krupicom soli u čelo čime se skida odgovornost sa domaćina i prenosi se na so.Interesantno je da su se njuška, u čiju se lekovitu moć verovalo, kao i plećka i vilica, čuvale na tavanu. Navodno je za njih vezana duša žrtvovane životinje. Modernija tumačenja vezana su za period Turaka.

Foto: printscreen

- Smatralo se da je običaj pečenja praseta nastao u vreme Turaka. Kako oni ne bi uzimali i odnosili od naroda hranu koja je u tim ritualnim prilikama pravljena, oni su se dosetili da peku prasetinu jer je poznato da Turci ne jedu svinjsko meso. Međutim, lično mislim da to nije dovoljno pouzdano tumačenje - naveo je Srećković.

Česnica je jedan od retkih običaja koji je zadržan do današnjih dana. 

- To je specifičan kolač, pre svega beskvasni kolač, koji se, po starim tradicijama, priprema od nenačete vode rano ujutru. Koristile su se vrbove, odnosno drenove grančice kako bi se istakla želja za zdravljem zajednice. Kasnije, u upotrebi te česnice, običaj je da se stavlja neka para, neki novac, pa onaj koji ga nađe, simbolično, on će imati sreće u toku narednog perioda, odnosno u novoj godini - ispričao nam je Saša Srećković.

Foto: printscreen

Izvlačenje novčića, ipak, nije kraj rituala. Naime, veruje se da novčić ili dukat domaćica treba novcem da otkupi od onog koji ga je izvukao, a potom ga stavi uz ikonu i tu čuva do sledećeg Božića! Samo tako će, prema predanju, onaj koji je pronašao paru biti srećan u narednoj godini.