POSLE ĐINĐIĆEVE SMRTI BEŽAO SAM SA PORODICOM OD MAFIJAŠA! Muzičar i glumac Mihajlo Veruović Vojaž, sin telohranitelja pokojnog premijera, prvi put otvorio dušu

12. mart 2003. godine, kada je izvršen atentat na tadašnjeg premijera Srbije, osim što je iz korena promenio celu političku situaciju u zemlji i regionu, velike posledice ostavio je i na porodicu Veruović.

Mihajlov otac, Milan, tog dana je ranjen u leđa dok je bio na radnom zadatku kao Đinđićev telohranitelj. Posle nemilog događaja, za Vojaža, njegovog godinu dana starijeg brata Vasilija, majku i oca, problemi su tek počeli.

- Nakon Zoranovog ubistva mafija je pretila mojim roditeljima, čak su i mom bratu i meni životi bili ugroženi. Majka i otac su se plašili za našu bezbednost i zbog toga su odlučili da se odselimo iz Srbije. Otišli smo u Strazbur u Francusku. Imao sam godinu i po dana, a brat nepune tri. Roditeljima je bilo mnogo teško. Trpeli su veliki pritisak i dugo su živeli u paranoji šta će i kako dalje. Postoji tu mnogo stvari koje ja još uvek ne znam, zbog toga ne mogu u potpunosti da se otvorim na ovu temu, ali znam da nije bilo ni malo bezazleno - kaže Mihajlo. 

Foto: Insajder/Zoran Sinko

- Tata se oporavljao od rane od metka koju je zadobio u predelu leđa, pa je majka više provodila vreme s bratom i sa mnom. Bio sam mali kada se sve to desilo i nisam ni znao šta znači kada je neko ranjen, šta je atentat, a šta pištolj... Bez obzira na sve, borili su se da nas izvedu na pravi put i za kratak period su uspeli da se prilagode i obezbede nam najosnovnije potrebe - priča mlada pevačka zvezda i dodaje da je oca prvi put pitao za ožiljak tek kada je napunio sedam godina.

- Zbog rane od metka imao je operacije od kojih mu je ostao veliki ožiljak na stomaku. Kada sam ga prvi put pitao: "Tata, od čega ti je taj ožiljak?", odgovorio mi je: "Ujla me je žaba". Kasnije, kada sam porastao shvatio sam šta se dogodilo.

Foto: Insajder/Zoran Sinko

POVRATAK U SRBIJU

Kada su se stvari malo stišale i opasnost prošla, porodica Veruović je odlučila da se vrati u Srbiju.

- Roditelji nisu želeli da brat i ja odrastamo kao Francuzi, već kao Srbi. Kada su shvatili da možemo da budemo sigurni u gradu u kom smo se rodili, vratili smo se u Beograd. Do šestog razreda sam bio miran kao bubica, a onda kada sam ušao u pubertet, postao sam buntovan - priča Vojaž i dodaje da mu ni tuče nisu bile strane.

Foto: printscreen

- Potukao sam se milion puta. Nikada nisam započinjao prvi, ali sam se bez razmišljanja branio. Nikad nisam dozvoljavao nikome da me ponizi. Još kao malom otac mi je govorio: "Ako ne odbraniš čast, nemoj da se vraćaš kući". Od tada, čast i obraz su mi na prvom mestu. Brata i mene su zadirkivali zbog toga što smo bili malo asocijalni i što nismo hteli da se družimo sa ostalom decom. Razlog tome su traume i događaji koji su se desili u našem detinjstvu. Dok su drugi klinci igrali loptu i lastiš, mi smo se krili od mafije. To su životne situacije kroz koje ne treba da prolazi ni jedno dete!

PRVE LJUBAVI I RIME
U osnovnoj školi doživeo je i lepe stvari, a jedna od njih je i prva simpatija.

- Mislim da sam bio šesti razred kada sam se ozbiljno zaljubio. Imao sam drugara koji je svirao gitaru i bio sam ljubomoran na njega zbog toga. Odlučio sam da kupim sebi jednu da i ja budem šmeker. Krenuo sam da je sviram, ali nikada je nisam dobro savladao. Otišao sam ispod prozora svoje tadašnje simpatije i počeo da joj sviram. Nisam znao da ubodem ni jedan ton, ni akord. Postidela se, pa nisam uspeo da je izmamim na prozor.

Godinu dana kasnije, u sedmom razredu, Vojaž sa još par drugara osniva svoju rep grupu "Kompani".

Muzika ga je spojila sa njegovom prvom ljubavi Anđelom Ignjatović poznatijom kao Breskvica. 
Ona mu je bila prva i do sada jedina ozbiljna veza.

Foto: Printscreen You Tube/ Generacija Zed

- U tom periodu imao sam baš teške momente u privatnom životu, neki crni oblak nadvio mi se nad glavom, zbog porodice i raznih drugih situacija. Ona mi je bila sunce koje je sve to razvedrilo. Zaljubio sam se u nju upravo zbog tog osećaja olakšanja.